(Isečak)
…
A tamo, izvan Petuški, gde se spajaju nebo i zemlja, i vučica zavija na zvezde – tamo je sasvim drugačije, ali baš to: tamo u dimljivim i ušljivim gospodskim kućerinama, kakve mi ne poznajemo, rascvetava se moje dete, najbujniji i najmirniji od svih dečaka. On jasno izgovara “r” i zato od mene očekuje orahe. Ko je od vas u trećoj godini jasno izgovarao “r”? Niko, vi ga ni sad ne izgovarate pravilno. A on – zna, i za to nikakvu nagradu ne čeka, osim čaše oraha.
– Pomolite se, anđeli, za mene. Neka bude svetao moj put, da se ne spotaknem o kamen, da ugledam grad za kojim sam toliko čeznuo. A dok vi – oprostićete mi – dok pregledate moj kovčežić, ja ću se na deset minuta udaljiti. Moram popiti malo kubanske, samo toliko da ne splasne zanos.
I evo, ponovo sam ustao i preko polovine vagona izašao na platformu.
I nisam pio onako kao u Karačarovu, ne, sad sam pio bez muke i bez sendviča, iz boce, zabacivši glavu kao pijanist, svesan veličine onoga što sad tek nastaje i što će još biti.
(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)