Ovog puta, lekcija iz praćenja ugla visokog svetla u objektivu…
Pre nego što proanalizirate ovu fotku, pogledajte prethodnu. E sad ću vam reći jedan materijalni podatak: sledeća fotografija je načinjena tačno 48 sekundi kasnije, nakon što sam napravio dvadeset ili trideset koraka i okrenuo fotoaparat u suprotnom smeru. U slučaju da mi ne verujete, predlažem da preuzmete fotografije pune veličine, pa da uporedite EXIF podatke na njima (nikada ih ne brišem). 
Eto ti pouka dok si rekao ‘škljoc’! Nije samo ambijentalno svetlo bitno: važno je i iz kojih pravaca dolaze direktno i difuzno svetlo. Slika u originalu je skoro monohromatska – to nebo sam izveo kontrolom gradijenta sa pomakom balansa boja ka plavoj – i to joj daje svojevrsnu vazdušastu strukturu koja jeste bila zanimljiva, ali mi se nije učinila dovoljno realnom. Čačkao sam malo po starim slikama, kao i po nekim drugim iz ove sesije, pa na kraju odlučio da je izbor “teškog” neba spram “lake” vode dobar, jer stvara utisak prostornosti. Na čas sam se zadržao i na tome što odsjaj neba u vodi nije plav, ali sam odlučio da tu distorziju zadržim u svojstvu “umetnikove slobode” (a to je, kao što znamo, najbolji izgovor na svetu, jer mu nije moguće parirati).
Presuda: mišn akomplišd, bez obzira na vaše sumnje. 
Trik je u tome što ovu scenu mogu da imam u bar deset uspešnih varijacija, a svakoj bi neko nešto našao kao primedbu. Ovako će svi koji imaju primedbu govoriti o nebu, pa sam miran što se tiče ostalih omaški. 