Traktat o licemerju

Tamo gde se nalazi nevidljiva granica između saosećanja i razumevanja, nalazi se i jedan puteljak kojim idu ljudi koji se odriču dostojanstva zarad zarade, a možda i nekih daljih, još manje časnih ciljeva…

Dugo sam se pitao gde je kvaka sa onim likom koji je iskoristio svoj fizički hendikep i svoju očiglednu blagoglagoljivost i usmerio ih na naplatu mehanizma verbalne estrade. A onda sam tek jutros naišao na ovaj opravdano besni tekst. Pogodio me je iz više pravaca: najpre zato što je to napisala osoba koja je i te kako pozvana da kaže nešto o tom pitanju. A zatim zato što nisam odmah nastupio sa sopstvenim mišljenjem, a imam ga od samog početka. Kada bih znao zašto sam oklevao, objasnio bih to najpre sebi samome. Ne, nije nikakva gužva posredi; verovatno je reč o tome da sam u određenom trenutku zažmurio na jedno oko i sad sam zbog toga ljut na sebe.

Naivnost je sve lakše zloupotrebljavati što je lakše predstaviti se svetu kao mučenik. A još bolje – kao bivši mučenik. A još bolje i od toga – kao neko ko je u svom mučeništvu, tačnije posle njega, doživeo nekakvo nazovi-prosvetljenje, pa sad ima šta da kaže ostalima. Znate, verovatno, o kome pričam.

Da se razumemo: u redu je to što je taj lik našao model za zaradu. Nije u redu to što je taj model postao predložak za egzibicionizam koji se svetu predstavlja kao univerzalna pobeda nad nesrećom. Ne, ta slika je ipak višedimenzionalna. Taj Vujičić je našao svoj mir, što je dobra stvar za sve. Usput je našao i početni kapital za motivaciono govorništvo kao izvor čestite zarade, što je dobro za njega. Međutim, on je to podigao na nivo koji je najnoviji vid hipnotisanja gomile u najgorem maniru new age ideologije, što nije nešto što ću prihvatiti.

Isti sam kao i vi, rekao je Nik Vujičić na početku svog predavanja. Odlično. To mi daje pravo da napišem ovo što ću napisati.

Ispratio sam Vujičićevo predavanje u direktnom prenosu online, sa Pravnog fakulteta u Beogradu, i prepoznao bar nekoliko tehnika retoričke manipulacije. Time sam samo potvrdio da on ima skrivene ciljeve.

Elem, to što Vujičić danas radi pre dve hiljade godina se radilo tako što se neki stav upakuje u religiozni obrazac, pa se evangeliše duhovno priklanjanje višem biću. Danas to više ne može da prođe kod niščih duhom, a new age pokret je prvi ponudio platformu i mehanizme koji daju novi prostor mesijama na smeni milenijuma. Evangelizam novog doba počinje tako što se metodama mentalnih konstrukcija niskog nivoa najpre malčice podignu rampe koje svakom pametnom čoveku služe za uspostavljanje kritičkog mišljenja. Potom se malčice draška zainteresovanost nekom prikladnom egzibicijom; to je već socijalni inženjering. A onda se publika pretvara u stado tako što im se daje ono što najviše vole da rade: da pasivno voajerišu nad pričom koja zapravo ne može da se uklopi u sopstvenu prazninu u koju se kod nekih ljudi smešta intelektualni kapacitet.

Dotična new age predavanja, kojih u svetu inače ima mnogo, scenski su ekvivalent špansko-indijsko-turskog TV terorizma u nastavcima, gde događanja ustupaju mesto dijalozima – jer tako je mnogo jeftinije za produkciju i profit je veći. Za to vreme, gledaoci će ostati tačno isti onakvi kakvi su bili i pre gledanja serije… Pardon, pre pohađanja new age propovedi upakovane u tzv. motivaciono predavanje.

Vujičić ide upravo tom putanjom u svom nastupu: otvaranje katanaca postiže već time što nastupa pred drugima u svojoj pojavi čoveka s kojim se priroda surovo poigrala tako što je rođen bez ruku i nogu. Većina ljudi je veoma nesigurna u prisustvu osoba sa fizičkim hendikepom, a prvi mehanizam odbrane postižu tako što afektivno prikazuju svoje saosećanje – neko iskreno, a neko odglumljeno. Efekat je isti jer takvim ljudima ne treba saosećanje, nego razumevanje; no, pokazivači saosećanja tad sami postaju vrlo ranjivi i podložni svakom uticaju, što odgovara manipulatorima. Zatim, on priča o ličnom uspehu i predstavlja to kao nešto što je zamalo propalo (da bi održao prvo predavanje, dao je ceo honorar bratu za taksiranje, a slušalo ga samo petoro), što indukuje neki dodatni kvalitet uspeha. Obavezno potencira humor na svoj račun (“dlanovi mi se oznojali, a kolena tresla”) i euforijom koju tako izaziva otvara publiku za još manipulacije. Zgodnu posebnost tokom nastupa u Srbiji čini i to što on povremeno ubaci u govor to malo srpskog koji je naučio od svojih roditelja, a to izaziva momentalne simpatije, kao što svaki kič to izaziva.

Da, dobro ste pročitali. Kič.

Vujičić zna da podvikne da bi probudio usnule, a obaška ume da protrese publiku u ključnim trenucima pripreme za ispaljivanje svojih trivijalnih istina. Recimo, indukuje pažnju u šezdesetom minutu, kad inače opada pažnja većine slušalaca, tako što se baca na sto, a onda ne dangubi: nakon što je pokazao svoju ranjivost i podelio je sa svima, time se i poslednja prepreka ka povodljivima uklanja. Tako ogoljenim i već ispražnjenim umovima, on potom servira klasične new age poruke koje zapravo nemaju pravo značenje, nego su intonirane kao gledanje u šolju ili čitanje horoskopa. Elem, svako će sebe prepoznati tačno onako kako mu odgovara i to će onda protumačiti kao sposobnost predavača da ga takne u dušu. Evo, baš nađoh na netu neke citate sa predavanja koje sam gledao:

…U redu je ako ne dobijete posao, vi ste više od karijere i novca. Verujte u vaše snove čak i ako vaši roditelji, društvo ili vlada ne veruju u njih.

Čestitam! Ovo je hiljaditi govornik koga sam čuo da koristi ovaj niz fraza. Prvo traži od tebe da veruješ u svoje snove, onda traži od tebe da se pomoliš Bogu. Između ta dva predloga se uobičajeno ostavlja mali, ali efikasno organizovan prostor u kome se dešava neko plaćanje (ti plaćaš, on naplaćuje). A to što je nezaposlenost u Srbiji najveća u istoriji, nikom ništa.

…Želim da što više ljudi čuje moje poruke nade. Svi prolaze u životu kroz uspone, padove i teške momente, ali je veoma važno da budete zahvalni na onome što imate.

Šta rekoh: čitanje horoskopa.

…Pretvorite prepreke u mogućnosti, sanjajte velike snove, nikad ne odustajte i imajte veru.

Kao što rekoh: gledanje u šolju. Imaš put i dobitak; neko koga nisi odavno video donosi ti vest koja će promeniti nešto.

…Morate dati sve od sebe, a ostalo će učiniti Bog.

Egzaltacija je bila primerena. To je šablon psihologije mase: najpre uspostaviš kontrolu nad publikom, a onda što je poruka besmislenija, euforija je veća i time se besmislenost lakše prikriva.

Kakva je to šarada!

Ja od početka tvrdim da je postojanje Nika Vujičića na estradi (a to što on radi jeste estrada) apsolutno nepotrebno. Tim je pre nepotrebno što taj nazovi-pozitivizam koji on prodaje za 500 dinara po osobi nije ništa drugo nego lepak za budale koje nisu sposobne da same artikulišu ni svoje životne standarde, a kamoli životne planove. Posebno je izraženo to što se pusta demagogija predstavlja kao nešto vredno tolike pažnje da bi neko trebalo da plati ulaznicu za predavanje.

Najviše je štetno to što će Nik Vujičić, koga inače treba uvažiti kao nekog ko se hrabro suprotstavio velikom životnom iskušenju, postati model koji će u svesti svih koji ga podržavaju još više zamagliti realne probleme velike populacije invalida, hendikepiranih osoba i lica sa posebnim potrebama raznih vrsta. Nisu svi tako slatkorečivi kao Vujičić i ne mogu da skrenu pažnju na sebe kao što je on to učinio. Naš odnos prema svima ostalima kojima je potrebno razumevanje i pomoć društva je postao licemeran ovim kolektivnim ushićenjem prema tom new age evangelisti.

Pitanje je kako ćemo od sada reagovati prema nekome sličnom, a posle Vujičića će doći i drugi. Jedna rečenica je “nemamo para da napravimo rampu za invalidska kolica u samoposluzi, hajde da ih skupimo od kusura na kasi”, a druga je “Jeee! Budi jak, veruj u sebe, veruj u snove čak i ako drugi ne veruju u njih, a blagi Bog će ti već jednom napraviti rampu za samoposlugu na uglu!”. Koja od te dve izjave može da se uporedi sa onim što su izneli iz centra Sava i Spensa oni koji su dali 500 dinara za celovečernje češkanje mozga? Nijedna! Pobedio je onaj koji je pomislio sledeće: “Uostalom, skokni dva kilometra do hipermarketa XYZ, tamo imaju rampu!”, jer to je metod kojim se rešavaju problemi osoba sa posebnim potrebama u Srbiji.

Pred nama se odvija licemerje prvog reda.

“Najbolja” kvaka je u tome što se bilo kakvo oponiranje toj vrlo pogrešnoj slici o poželjnosti pmotivacionih govornika i njihovih govora predstavlja takođe pogrešnim stavom kako upravo oponent nije u stanju da ovlada sopstvenim životom. Jer da jeste, bože moj, i sam bi došao do zaključka da se mora prepustiti Vujičićevim rečima. A s obzirom na to da većina ljudi nema snage da otvoreno prizna kako je reč o infantilnom i demagoškom potopljavanju u mentalni glib, žrtve će na kraju gledati da na kraju makar prećute da su u nekom času bile žrtve manipulacije. Vremenom će sve doći na svoje mesto – Vujičić ide dalje da drži svoja predavanja po svetu, a bivša žrtva će nastaviti da gleda jeftine prostačke serije (ili skupe reprize) na raznim televizijskim kanalima. Svaki peti će paziti da više ne nasedne na slično, ali na njegovo mesto će doći dvoje drugih, pa će se trend nastaviti.

Dovoljno smo pričali o Niku Vujučiću. Hajde sad da pričamo o tome koliki procenat osoba sa fizičkim hendikepom u Srbiji završava bilo kakvo školovanje koje ih osposobljava za bilo koju vrstu rada i samostalnosti. Hajde da pričamo o mojoj drugarici koja je odustala od studiranja na filološkom fakultetu (istina, nakon što je na fakultetu političkih nauka već diplomirala) zato što nije mogla u kolicima da dopre od ulice do amfiteatra. Hajde da pričamo o standardu življenja osoba koje se kreću uz pomoć kolica ili belog štapa. Recimo, hajde da pričamo o tome gde osim u centru Beograda, Novog Sada, Subotice, Kragujevca i Niša još postoje rampe za prelazak ulice osoba koje se kreću uz pomoć kolica. I da vidimo gde u Srbiji postoji platforma za ulazak takvih osoba u putnički voz.

A što se tiče Vlada Divca i njegove očigledne egzaltacije koju smo uočili tokom direktnog prenosa Vujučićevog predavanja na pravnom fakultetu, nije me oduševio. Hajde malo da pričamo o njegovom doprinosu u dočeku paraolimpijaca iz Londona i proslavi odličja koja su oni doneli.

Za to vreme, mala Sneki ne miruje, nego poziva na akciju. Suština pasijansa će se pridružiti inicijativi koja je u tihoj najavi.

A što se Vujičića tiče, neka njega, želim mu svaku sreću u životu. I neka njegovih evangelističkih napora pod kapom nebeskom, ali što dalje od mene i moje porodice; mi svoju sreću kujemo sami kako znamo i umemo, a new age filozofija neće biti deo te sreće. Moja pusta želja da ljudi radije misle svojom glavom nego da se podmeću ovakvim evangelistima je prilično neostvariva. Šta da se radi: i ja smem da sanjam, zar ne?

Probudite me kad Vujičić bude pozvan na TED. Ne da bih slušao njega, nego da bih revidirao svoj stav o toj inicijativi ideja vrednih širenja. Međutim, nešto mi govori da se to neće desiti.

Ono što će se desiti, pak, već sam predvideo i spreman sam na to.