Danas slušamo jedan zaboravljeni klasik, pesmu koja se nekako nezgodno smestila među neke veće, pa ju je bilo lako zaobići ili zaboraviti. To je usud nekih pesama na eličanstvenim albumima…
Elem, najpre da čujemo “Seems Like a Long Time” u izvođenju Roda Stewarta, pa da premotamo jedno zanimljivo parče rock’n’roll istorije.
Pesma koju slušate je objavljena na albumu Every Picture Tells a Story (1971), trećem albumu Roda Stewarta nakon što se osokolio da krene u karijeru soliste. Taj fenomenalni album je tek jedan u nizu: prvi beše An Old Raincoat Won’t Ever Let You Down (1969), pa za njim Gasoline Alley (1970), treći pomenuh, a četvrti u kanonadi beše Never a Dull Moment (1972). Morali biste da se dobro pomučite da pronađete nečiju solo diskografiju čija su prva četiri albuma na ovako visokom nivou kreativnog izraza. Slobodno izvucite iz prašine bilo koji i poslušajte od početka do kraja – nema greške.
Kuriozitet je u tome što je Rod Stewart tih godina sedeo na dve, pa i na tri stolice. Formalno završivši karijeru u The Jeff Beck Group (zapravo, grupa je sama pukla kad je Rod potpisao solo za Mercury Records, do sledeće inkarnacije koja nema veze sa rhythm’n’blues šmekom prve grupe), Rod je očijukao sa nekim idejama koje je Jeff Beck imao, ali se nije primio na to. Pomagao je Rod par puta tu i tamo, ali bez nekog velikog entuzijazma.
E, a onda je nastao cirkus.
Prvo je Steve Marriott napustio Small Faces u nameri da osnuje Humble Pie, pa je na njegovo mesto došao Ronnie Wood, a Rod Stewart je uleteo “na prirodno”, pa je Kenney Jones odlučio da grupi skrati ime na The Faces. I tu je počela još jedna velika epizoda klasičnog britanskog rocka…
Burna istorija za malo vremena! Ali, fora je u tome što je tu bilo snimljeno i uživo odsvirano toliko mnogo materijala da je to bilo neverovatno i za ondašnje pojmove (a kamoli današnje). Rod Stewart je mrtav ‘ladan terao karijeru i solo i kao pevač The Faces i to je delovalo toliko normalno da niko nije postavljao pitanje kako mu uspeva. Pritom, danas dobro znamo da je to ostao deo najboljeg legata klasične britanske blues-rock scene, a albume koje sam nabrojao (kao i neki koje nisam) smatraju se remek-delima u kojima će samo neke lične preference nekog slušaoca odrediti šta smatra najboljim.
Odredite i vi sami. Ja sam zato samo nabrojao šta se dešavalo. Sapienti sat.