U danu za mnom, dve promene su se desile u mom bavljenju fotografijom. Jedna od njih je dramatična, a druga je simbolično najavila dolazak hladnih dana…
Radeći nešto na poslu, izgubio sam ritam ranije planiranog sešna van kuće; ali, sve računam, i sutra je dan… Međutim, danas sam pokrenuo jedan važan eksperiment.
Elem, danas sam odlučio da poslušam preporuku dvojice svojih prijatelja, ozbiljnih fotografa, i da pređem na merenje svetla i postavljanje fokusa mimo okidača, kao u doba kad smo to nekad radili pešice. Ushićen tim zahvatom, kad sam podesio fotoaparat da radi tako, umlatio sam nekoliko scena za svojim radnim stolom, tek da osetim promenu. Jedna scena mi je odavno na pameti, pa sam je proterao kroz svoj novi hodogram za prebacivanje monohromatski oblik.
Dakle… Prvo da objasnim razlog za zahvat, možda vam bude od koristi.
Postoji mogućnost da se odredi šta sve fotoaparat radi kada se okidač pritisne do pola ili “na prvu nogu”, kako se to govorilo u vreme kad sam kao klinac pravio prve korake u fotografiji. Podrazumevano, digitalac će tada izmeriti svetlo i postaviti parametre (što zavisi od profila koji je zadat) a paralelno će postaviti polje fokusa na odabranu tačku, pod uslovom da je automatsko fokusiranje odobreno na objektivu. E, to je moguće promeniti: šta ako se aparatu eventualno samo dozvoli da krene u merenje, a fokus se postavi drugačije? To bi imalo smisla, jer više puta zatreba da se fokus postavi na neku tačku van zone, pa da se onda čeka na priliku za okidanje. Ukoliko bi se postavio fokus uz pomoć dugmeta predviđenog za to, tada bi prvi pritisak okidača podrazumevano uklonio tu postavku, pa prethodni izbor ne bi imao nikakvog smisla.
Postoji nekih osam kombinacija za angažman okidača i dva prekidača koji se nalaze nazad, pod desnim palcem. Kako će se to koristiti, stvar je navike, a u sledećem periodu treba da odgovorim sebi na pitanje hoće li tako biti bolje. Evo kratkog za i protiv nove postavke:
ZA – prvo, oslobađam čin okidanja od ranijeg čestog napora da zadržavam okidač na pola kako bih sačuvao postavljeni fokus. Ukoliko čekam da se nešto desi kako bih slikao, tada gubim konac šta sam hteo; to nije teorija – to je iskustvo koje već imam. Dalje, time što ću postavljati fokus i meriti svetlo dugmadima ispod palca, ja usporavam slikanje. Kad pređe u rutinu, to može biti samo jedan sekund odlaganja, ali to je taman dovoljno da bih razmislio o pravom trenutku za okidanje; u opštem slučaju, sporije je bolje. Kako se ponaša sistem za servo praćenje fokusa, to tek treba da ispitam. Konačno, naizmenično pritiskanje okidača na prvu nogu, bez okidanja, izaziva ponovljeno fokusiranje i merenje, što dodatno troši struju; to možda nije bogzna koliko, ali zrno po zrno, pogača.
PROTIV – najpre, kad neko uzme moj fotoaparat u ruke, neće umeti da se snađe i slike će mu biti mutne; to ću da rešim navođenjem te osobe na ručno fokusiranje prstenom na objektivu. Ergonomija koju sam stekao korišćenjem kaiša za šaku umesto okovratnog kaiša bi sad mogla da bude dovedena u pitanje, jer je potrebno razviti naviku da palcem priđem tim dugmadima; videćemo. Najzad, ponekad imam naviku da podignem aparat i okinem brzo i bez oklevanja, kako bih brzo uhvatio neku scenu koja će kroz sekund ili dva nestati. Tehnika sporog postavljanja parametara ne ide na ruku toj navici.
Sve to će biti predmet ispitivanja sledećih nekoliko dana. Dao sam sebi u zadatak da prođem bar dve-tri raznorodne sesije pre konačnog zaključka. U međuvremenu, deder da vidim šta sam to uslikao…
Presuda: mišn akomplišd. 
Uspeo sam da izvedem tačno ono što sam zamislio, a posredstvom nove tehnike merenja svetla i fokusa.
Ovo je ceo kadar, bez ikakvog izrezivanja, tastature na mom stolu. Štriknuo sam jedan spori kadar od 13 sekundi (ako je verovati EXIF podatku; nešto se ne sećam da je bilo tako dugo) i usput uhvatio tračke pomešanih svetala koje imam popodne u svom radnom prostoru. Ograničenu dubinu oštrine (izmerenu novom tehnikom) postigao sam jakim zumiranjem i približavanjem onoliko koliko je moguće da fokus uopšte bude uhvaćen (što je oko 45 cm na ovoj žižnoj daljini). Ekspoziciju sam odložio dve sekunde od okidanja da bih kompenzovao udar ogledala o prizmu, a uspešno sam držao aparat spušten na sto da se ne pomeri.
Biće ovo zanimljiva foto-nedelja.