Protutnjali Dani ludaje u Kikindi. Nisam se nešto istrsio slikajući okolo, bilo je i intenzivnijih godina. Malo sam bio i skrenut sa svoje uobičajene putanje ludog fotografa, razlozi nisu bitni, a što je možda i u redu. Što mi reče stari znanac Vlada Sretenović, profi fotograf i vlasnik najuglednije fotografske radnje u mojoj varoši, kad sam mu se požalio da nešto ne ulazim u zonu i ne slikam mnogo: “Nema veze da bude puno slika, pogotovo ako si slikao mnogo prethodnih godina.” Kao i obično, rekao je pravu reč: valjalo je da meračim. A da citiram i drugog prijatelja, Nevena Grujića, čoveka od oka i sa fotoaparatom u ruci: dovoljna je jedna. Jedna jedina.
Nisam uspeo ni da pregledam fotke od dva dana, osim letimice, a kamoli da ih preberem i obradim. Utrčavam sa jednom fotkom za koju sam još na trgu rekao “ako budem zadovoljan, ovo će biti fotka dana”. E, pa zadovoljan sam. 
Već je bilo doba oštrog svetla i silna svetina na trgu je onemogućavala da radim natenane. Većina fotki je morala da bude urađena sistemom “tras-tras-tras”: pomalo nehumano, ali tako ti je to kad na trg izađe mnogo naroda. Kako god, ova karikaturalna scena je ispala vrlo dobro s obzirom na sve uslove slikanja.
Presuda: mišn akomplišd, uz zrno sreće. 
Moralo je da se poradi na sceni, pogotovo na izolaciji prvog plana od drugog; nisam hteo da se bavim silnim editovanjem da bih uklonio sve viškove sa slike (poput tog belog kanapa) – neka ostane dokumentarni zapis o jednoj maloj ekstravaganci na Danima ludaje 2012.
Biće jošte fotki sa Dana ludaje ovih dana; vidim da ima nešto vrednih zapisa; moram ih proučiti i obraditi, za šta će mi trebati dan-dva duže nego obično.