Ovo nisam radio odavno: diptih je posebna tema, daleko teža u praksi nego što se nedužnom posmatraču to čini…
U dolasku u kasarnu, gde je promovisan budući muzej simpozijuma Terra (više o tome u prilogu o jučerašnjoj fotki), zatekli smo se pred jednim paviljonom napuštene i ruinirane kasarne. Upalo mi je u oko već na licu mesta: kombinacija svetala enterijera i eksterijera je bila čudna i napravio sam nekoliko snimaka kroz vrata paviljona, spolja unutra i iznutra napolje. I tako, dok sam obrađivao fotke, pade mi na pamet da postoji jaka veza između dve posebne:
Ajde-de: geometrija bi morala da bude preciznija, ali na kraju sam shvatio da to ne bi bilo moguće, jer nisam bio na istoj visini kad sam slikao te fotke. Na obe fotke se vidi mesto sa kog sam slikao onu drugu (to možete lako uočiti i sami); iznutra sam slikao sa visine trećeg stepenika u ulaznom hodniku. Dugo sam se dvoumio da li da napravim potpuno ujednačenu temperaturu boje na dve fotografije, pa sam zaključio da to ne treba da radim; dve kategorije svetla su posredi, komplementarne su i moj pokušaj da od dva napravim jedno pretvorilo bi se u ćorak.
Presuda: mišn veri akomplišd, mada uz napomenu. 
Fakat, ovo nisam planirao kad sam slikao, nego mi je diptih pao na pamet večeras, tokom obrade. Verujem da bi uz malo poštenog razmišljanja pri slikanju moglo da se izvede i bolje; recimo, granična linija masne boje na zidu bi mogla da mi posluži kao orijentir u postizanju potpuno iste visine žižne tačke; sam bih se pobrinuo i oko jednake udaljenosti od dovratka na obe strane, a obaška što bih morao da pazim na isti ugao i jednaku žižnu daljinu na objektivu…
Reč po reč, eto meni ideje za dugo, dugo istraživanje. Poenta je u tome da sam sad izvukao korisne empirijske zaključe koji ostaju kao zalog iskustvu. Život je lep, lepo je i vreme, pa sad sam oda vidimo šta ćemo sa tom silnom lepotom da radimo. 