Kasnim, kasnim… Mislio sam da ću ovu ranije…
Prvi put zaista ozbiljno, našao sam se u prilici da se vadim u uslovima lošeg svetla kako znam i umem, ukoliko uopšte želim da izvučem neku čestitu fotografiju. Elem, zaputismo se prošle subote uveče u Mojo Club u Senti, izvesno najbolju roadhouse krčmu u ovom delu sveta (nema veze što je 200 metara od centra). Svake subote već dvadeset i kusur godina, tamo se dešavaju žive svirke. Ovog puta, svirao je bend Pro Rock Angels, koji su The Rolling Stones tribute band – ne bez povoda.
Elem, te večeri je bila zakazana promocija novog, dopunjenog i gala oblikovanog izdanja knjige Umetnost pobune autora Ivana Ivačkovića. Iskoristio sam prigodu da se malo družim sa tim zanimljivim čovekom, ali to je neka druga priča. Po običaju, mene je svrbelo da malo slikam živu svirku. No, uslovi u Mojo Clubu su bili negde između loših i nemogućih, ponekad čak previše tamno za tačno fokusiranje. Morao sam da forsiram visoki ISO 3200 i, uglavnom, blic iz aparata; spoljni blic još uvek nemam (stari blic je nekompatibilan), a ne znam ni kad ću ga nabavljati. Morao sam da probam i poneki snimak bez blica, da bih nekako uhvatio atmosferu. Ovo je jedna od zamalo-pa-uspelih takvih fotki. Po pozadini možete uočiti da sam posao odradio kako treba. Desetinka iz ruke nije mala stvar, ali ću da podelim zasluge za uspeh sa dobrom optičkom stabilizacijom u objektivu.
Presuda: mišn akomplišd. 
Štaviše, blago zamrljani muzičari su tačan dokaz da je prangijanje bilo u toku. Ne treba se kloniti motion blur tehnika (mislim na pravi pokret, ne simulirani efekat), a jedino je važno da nešto na slici pokaže da je fotoaparat mirovao u toku ekspozicije. To je neiscrpna tema, pogotovo kad, kao ja te večeri, neko prethodno iskustvo bude pretvoreno u rešavanje konkretnih problema: rezultat je tada mnogo slađi.
Komentari su onemogućeni.