Ne vredi. Nisam mogao da odolim. Morao sam da se vratim toj fotografiji.
Rekao sam više puta do sada: vremenom sam došao do toga da tražim način da slikam, a ne da fotografišem. Ne mislim ni na kakvu igru reči ili niti insistiram da se pravilni glagol “fotografisati” zameni žargonskim “slikati”, nego imam za cilj da bar ponekad dosegnem fotografiju koja je obrađena tak oda liči na sliku, crtež ili običnu skicu. Osećam nekakav poriv da baš taj teren istražujem. Pipam u mraku i tražim rešenja. A kad mi naleti prigoda, onda je ne propuštam. Tako je bilo sa fotografijom od koje sam napravio ovo:
Dakako, pažljivi posmatrač će prepoznati da je to skulptura čiji deo sam fotografisao i objavio u nizu “jedna na dan” pre četiri dana. Ova fotka je urađena iz drugog ugla, pod drugim režimom svetla u tom času i, očigledno, sa potpuno drugačijim pristupom obrade. Dugo sam se bavio fotografijom, najpre tokom sastavljanja tri ekspozicije u HDR (drugačije ne bih imao ništa vredno obrade), a zatim titranjem u namenskom programu za obradu monohromatskih fotografija. Nisam odmah našao tačni pravac obrade, ali jednom je samo “leglo” i dobio sam ono što sam zamislio. Desio se momenat, kako ja to volim da kažem, kad je fotka sama viknula na mene “dosta”. To je bilo to što sam hteo: kao da je crtano mekom olovkom i grafitom.
Presuda: mišn akomplišd sa zvezdicom. 
Da ne držim preveliko slovo: sad znam šta mi je činiti u narednom periodu.