Vest o smrti prijatelja je do mene stigla sa priličnim zakašnjenjem. Ali to nije smanjilo njene posledice.
Kao klinci smo počeli da se družimo jer su nam se družili roditelji, a vremenom smo postali i “nezavisni” od matorih. I mada nijedan od nas dvojice nije jedinac, jedan smo od drugog (a ne od braće) učili prve korake na skijama i klizaljkama, kako se drži stonoteniski reket i vazdušna puška,… Zajedno smo spoznali mogućnosti VHS-a, zajedno se upoznavali sa filmovima Čarlija Čaplina,… Njegovim gostovanjem u “Kockici” sam se hvalio kô da sam ja bio na televiziji.
Teško da sad mogu da utvrdim kad smo počeli da proređujemo druženja. Interesovanja su nam se razilazila. Njega kopačke, mene tastatura. Njega automobili, mene knjiga. Tako sam negde neprimetno i izgubio bilo kakav kontakt s njim. Dok iznenada nisam saznao da se skrasio spoznavši da ako već mora da visi u kafiću, onda je najbolje da bude njegov vlasnik.
Vreme i “internetizacija društva” nas teralo sve dalje jednog od drugog. Jedine informacije o njemu koje su dolazile do mene bile su preko Fejzbuka. 
Kad mu je rođendan, kad je promenio status/sliku,… Pa tako i važna informacija – npr. o dolasku Matee, malo posle Alekse – ostaje zatrpana u šumi nebitnih podataka.
Zato je vest o smrti stigla preko telefona. Fiksnog.
I sad… Da li je tuga zbog njegovog ranog odlaska pojačana grižom savesti što nisam održavao prijateljstvo ili jebenim sebičnim osećajem da Kosač dolazi i po moje vršnjake?
Pre ima tome sedam ili osam godina dobila sam i ja takav poziv. U neko jutarnje doba nepristojno da nekom telefoniraš zove me kuma da mi javi da nam je umrla zajednička drugarica koju nisam bila ni videla ni čula gotovo godinu dana. Imala je tad tridesetak godina. Bila je to vrlo neobična devojka koja nije volela da se vezuje i koja je umela tako da nestane, pa da se opet iznebuha javi kao da ste se dan pre videli na kafi. I onda saznam da se tih godinu dana lečila od melanoma, za koji nisam ni znala da ga ima.
Ne znam da li bih je mogla nazvati prijateljicom, premda mi je bila izuzetno draga, pre mi je bila party friend. I provodile smo se ludački dobro. Inače je za tih svojih trideset godina proživela nečija tri života. Svejedno, sećam se da mi je to bio takav šok da nisam mogla da ustanem sa stolice do pola jedan i jedva sam stigla na sahranu u jedan. Nisam tad još razmišljala o Koscu i prijateljima koji su počeli da odlaze, ali me je strašno pogodilo to što je eto nisam nijednom pozvala za to vreme, bez obzira na te njene bubice.
Izgubimo kontakt s ljudima, odnese nas život na različite strane, ili se naljutimo za neku glupost koja nam se tad čini neizmerno velika. A onda se suočimo sa smrću, koja sve to obesmisli i u tom času sve vidimo kristalno jasno, šta je zapravo važno a šta nevažno. Nesreća je što se to brzo zaboravi.
Odlaziće nam dragi ljudi, jedan po jedan. Zato i treba da negujemo one koji su tu sa nama, i da se sećamo onih kojih više nema. Ja se Jelene često setim, a sad me je i tvoja priča podsetila na nju. Neki ljudi ostave u nama neizbrisiv trag i žive kroz nas, u našem sećanju, dok smo i mi živi.
I ne, nisi sebičan.
Пролетос, током једне од таквих сахрана, схватио сам да већ познајем превише мртвих за своје године. И то не старијих од себе.
Sa jedne strane više pohodim sahrane, nego svadbe i proslave zajedno.
Sa druge strane, pozvao sam na kafu starog drugara sa kojim se nisam video dugo i na rastanku mi je rekao da je mislio da ću mu tražiti pare. Posle ovog komentara smo stajali na ulici još pola sata.
Pre nekih 5-6 godina sam bio na sahrani nekog (daljeg, bližeg, šta znam) rođaka. Kad se završila ceremonija, vuče mene Matori da se upoznam s ovim, s onim. Sve silni rođaci za koje nisam ni znao. Kaže Matori na kraju nešto u stilu “Red je da se sada makar upoznate. Kako vreme ide, sve ćete se češće viđati!”
Deder da se ova tema izbaci iz tastature. A kad smo već kod toga, omanja grupica ljubitelja hrane se danas RAZBILA od punog pleka (metar sa pola) sledećeg sadržaja: domaće kobasice, slanina-ekstra, krompirići, ludaja, krvavice, luk… prilog: somun, ćebata, biber, domaća rakija… jedva sam se vratio međ’ žive.