Prava novembarska!
Izašao sam na terasu da vidim nešto na ulici. Ugledao sam osušeni ukrasni suncokret u saksiji, rekao “aha!”, ušao u kuću, navrnuo objektiv od 50 mm na fotoaparat, izašao, otvorio blendu na f/2.2, čučnuo i ostalo je istorija.
Baš nešto gledam: verzija fotke koju vidite ovde nije baš najpovoljnija, jer to je umanjena slika od 1200 piksela i tekstura je narušena; veća fotografija daje pravu teksturu. Što se ostalog tiče: napravio sam četiri ekspozicije, tražeći optimalni ugao tri plana koja imam na slici (u trećem planu se vidi krov komšijske kuće). A umesto da dignem veliku saksiju sa pločica na stolicu, seo sam na pločice, pa štogod nahladio donja leđa. 
Nihilista, pa to ti je.
Presuda: mišn akomplišd, mada sam uzdigao jednu obrvu. 
Moglo je to bolje. Pogotovo zato što sam imao neočekivanih problema sa optičkom distorzijom po ivicama cveta u prvom planu. Lightroom je ispravio to, ali sam usput naučio da ovaj objektiv ne oprašta greške na ivici kadra kada postoji jak kontrast na nekoj ivici, kao što je to ovde slučaj. Izgleda da je istina ono što kažu stari majstori: svaku prednost na jednoj strani moraš da platiš rizikom na drugoj. Tim objektivom je mnogo teže upravljati nego što sam se nadao. Dužan sam da malo više eksperimentišem dok ne naučim sve trikove. Najzad, dok ne apsolviram to staklo, ne zaslužujem da nabavim neko sledeće.