Ala sam se napatio sa ovom fotografijom…
Ma, nisam se mučio da dobijem ovo to vidite na slici, nego da odlučim kako uopšte da je obradim. A obrada je bila neophodna, jer je osnovni rad bio suviše sirov za prikazivanje.
Nemam šta da razmišljam dvaput: ovo je, bez diskusije, fotografija oko koje sam se najduže zadržao u razmišljanju dok je nisam priveo rezultatu. Devet dana! Ovo je slikano u subotu, 17. novembra ujutru, dok sam šetao periferijom Kikinde. Slikao sam pravo u Sunce, namerno, i uspeo sam da dobijem dinamički opseg kom sam se nadao. Ali, preostala sumaglica je učinila da se svetlo raspe na sve strane i da dobijem neke čudne boje… Prvo sam mislio da uradim monohromatsku fotografiju, pa mi nikako nije išlo i ostavio sam fotku “za posle”. Onda sam “posle” pokušao neke presete i programske dodatke, ali mi se nije dopala neprirodna atmosfera koju sam dobijao (bez obzira na distorziju koju bih uveo u sliku). I onda sam se večeras ponovo navalio i pokušao da nađem rešenje. Pošto sam već imao fotografisanu sesiju (eksperiment koji ću verovatno sutra prikazati), čvrsto sam rešio da ću ili naći rešenje ili odustati jednom za svagda.
I onda se samo desilo: bio je to niz nekih sitnih obrada, bilo bi toliko komplikovano da objašnjavam šta sam sve uradio i u koliko programa (i u koliko koraka). Ali koraci, sami po sebi, nisu bitni koliko bilo bitno da odmrsim taj čvor od scene. I moram vam reći da mi je laknulo.
Presuda: mišn akomplišd, ali za aplauz je kasno. 
Ne, nije me iznerviralo, nalazim čak i da je bilo zanimljivo tražiti rešenje oko neke nevažne fotografije, nego sam verovatno izgubio svaku ideju šta sam zaista hteo da dobijem kad sam uopšte fotografisao tu scenu.
A to već nije dobro.