Koliko uskoro je "sada"

Moja kućna fonoteka (vinilska i računarska) je splet raznolikih žanrova. Tu je klasična muzika počev od 18. veka, jazz od tridesetih godina prošlog veka naovamo, funk sedamdesetih, britanska alternativna scena osamdesetih i američka devedesetih… no, kada bi iz tog mnoštva trebalo izdvojiti jednu jedinu pesmu, dileme nema.

Smithse sam počeo da slušam negde u doba kada su se već raspali. Nije ni čudo, tek sam bio napunio šesnaestu, verovatno pre toga nisam ni imao osnovu da se zakačim. Komšija Miško dobio je kao rođendanski poklon ploču The World Won’t Listen (licencno izdanje “Založbe kaset in Plošč RTV Ljubljana”), i odmah mi ga je prosledio jer ga takva vrsta muzike nije interesovala – začudo, ni mene tada, tako da mi do današnjeg dana nije jasan njegov postupak. Naime, nešto pre toga sam dobio svoj prvi gramofon, na kome su se vrteli uglavnom albumi Jeana Michela Jarrea, Vangelisa i Mikea Oldfielda, odnosno elektronske ludorije bez ijedne reči tekta (ako ne računamo usemplovane ljudske glasove kao efekte sa sintisajzera).

Naizgled siromašan zvuk dve gitare i bubnjeva, začinjen Morrisseyevim unjkanjem bio je na potpuno drugom delu spektra od onoga što me je privlačilo u tom momentu. Pukom slučajnošću počeo sam da čitam tekst pesama s omota i… tu su ležali svi odgovori na pitanja jednog klinca usred puberteta na temu života, univerzuma i svega. Posle nekog vremena sam se odvažio da zavrtim ploču, i… preda mnom se otvorio potpuno novi svet koji je podrazumevao značenje reči i ulogu vokala kao još jednog instrumenta u bendu.

Tom albumu mogu pre svega da zahvalim što sam proširio svoj muzički ukus, i još mnogo čega. Naravno, prvo je usledilo prekopavanje domaćeg tržišta ploča kako bih upio još nešto od ove sjajne grupe (ko se seća, tad nije bilo Interneta). Pošto je “ZKP RTV Ljubljana” izdala još samo The Queen Is Dead, okrenuo sam se nedeljnoj berzi u SKC-u i u toku nekoliko meseci uspeo da se snabdem originalima svih njihovih albuma.

Interesantno je da sam “How Soon Is Now” prvi put čuo tako što je ploča s albumom Meat Is Murder koju sam kupio bila američko izdanje, i imala je tu pesmu kao bonus, za razliku od originalnog britanskog izdanja na kome je nema (izašla je na kompilaciji singlova i obrada Hatful of Hollow). Oduvala me je prvi put kada sam je čuo, kao što me oduva i dan danas, 25 godina od prvog slušanja. Jednostavan i kratak, pa ipak snažan tekst, i potpuno jedinstven zvuk dve gitare Johnnyja Marra koji ne samo fanovi, već mnogobrojni gitarski entuzijasti, godinama pokušavaju da provale kako je napravljen.

U međuvremenu, obrade i semplove ove pesme napravili su Soho, Love Spit Love, Quicksand, Everclear, Pet Engine, The MeatMen, Paradise Lost, Snake River Conspiracy… Naravno, najpoznatija je ona koju je uradila grupa t.A.T.u, za koju je vezana zanimljiva anegdota iz Morrisseyevog intervjua za časopis “Uncut“. Naime, pošto je novinaru izjavio da mu se sviđa obrada, ali da ne zna ništa o toj grupi, novinar ga je uputio da je reč o “teenage Russian lesbians”, na šta je Mozzer, u svom prepoznatljivom maniru, odgovorio “Well, aren’t we all?”.

– * –

U pesmi “Rubber Ring” s albuma na početku ove priče, u jednom stihu se lepo kaže:

But don’t forget the songs
That made you cry
And the songs that saved your life