Danas slušamo nešto što je mnogima već dugo ispod radara, iako nas ima ovde koji smo pažljivo pročačkali opus ove sjajne i značajne grupe. Deder da prvo pustimo muziku, pa ćemo onda reč-dve.
The Moody Blues je grupa čiji uticaj je daleko veći nego što danas prepoznajemo: bili su de facto prvi bend na istočnoj strani Atlantika koji je našao put između pop muzike i strukturnih formi koje žargonski nazivamo “ozbiljnom” muzikom, a potom to ukalupio u sadržaj sa očiglednim konceptom u izrazu. U to istraživanje su krenuli bez ikakvih prethodnih iskustava, ni svojih niti bilo čijih, što valja da imate na umu kada ocenjujete njihov rad. To velim i zato što mi je očigledno koliko je The Moody Blues potcenjen u toj istorijskoj perspektivi. Nije im bilo lako ni dok su radili šezdesetih: nije im se posrećilo dovoljno van Velike Britanije, osim u par talasa u SAD. Pogotovo je bilo slabo na tržištima gde je vladao populizam u izboru muzike, poput bivše Jugoslavije. Slobodno pitajte bilo koga starijeg od 40 godina da vam kaže ime neke pesme od The Moody Blues. Skoro svi (ili baš svi) će reći “Nights in White Satin“, aludirajući na jedan od najpoznatijih gaćeparajućih singlova kasnih šezdesetih. E, onda zapitajte za još neku pesmu: skoro niko (ili baš niko) neće znati da izusti nijedan naslov. I to nakon što je grupa samo u prvoj fazi, do 1972. godine, objavila osam albuma od kojih većinu čine remek-dela; na stranu što “Nights in White Satin” na svom matičnom albumu ima sasvim drugačiji kontekst od onog koji većina prepoznaje sa singla.
Tek će kasnije oni malo obavešteniji da ošinu sebi jedan glasni čeloklep kad im pomenete “Tuesday Afternoon“, “I’m Just A Singer“, “Question” ili “The Story in Your Eyes“. A ko zna, možda neko poznaje i pesmu “Never Comes the Day” (znate li je?)… Što se mene tiče, pravo otkriće je bilo posmatranje celih albuma, jer nije bila mala stvar praviti konceptualna dela u to vreme, poput neverovatnog niza albuma Days of Future Passed (1967), In Search of the Lost Chord (1968) i On the Threshold of a Dream (1969). To su dela koja bi svaki ozbiljan istraživač istorije moderne muzike morao da apsolvira. A i onako usput, čisto da se zna da je bilo više konceptualno orijentisanih grupa u to vreme nego što su to bili The Beatles, The Kinks i Pink Floyd.
Došle su osamdesete, sa njima došle i neke nove pesme napisane pod novim vetrovima, a lepuškasti dečko Justin Hayward je postao lepuškasti sredovečni mamitelj ženskih uzdaha. I sve se pretvorilo u nešto što baš i nije moralo. Muzika grupe se tokom MTV ere toliko isprofanisala da njihov najškolovaniji član u drugoj inkarnaciji grupe, Partrick Moraz (čovek čijom muzikom ćemo se posebno baviti), nije izdržao, nego se izblebetao nekim novinama o tome kako ga ljudi gnječe tokom pripreme albuma. To ga je koštalo mesta u bendu, što mu izgleda nije teško palo, ali je bilo simbolično kao konačno odricanje matičnih članova grupe od fenomenalnog nasleđa koje stvoreno u ranim godinama postojanja.
A ovo što se danas pod imenom The Moody Blues vucara po nekim scenama Evrope i Amerike, u salama sa najviše 1500 sedišta u gradovima od milion stanovnika, prilično je daleko od onog spektakularnog nastupa pred 600.000 ljudi na festivalu na ostrvu Wight u leto 1970. godine. Ali tako ti je to. Nema svako isti pogled na svet tokom života.
Per aspera ad astra. Per astra ad lutum.