Zack Arias sa gađenjem odbija da postane rob tehnologije. Vraća se na krajnje uprošćeni, ali i dalje istinit, jasan i dovoljan spisak opreme: “kamera ima zatvarač, objektiv ima blendu, a to dvoje služi za kontrolu svetla”. Kamera, objektiv, svetlo. I to je to.
Ne bez pesničkog nadahnuća, Zack govori o odnosu signala i šuma – u svojoj glavi, za koju je otkrio da je ključni deo za nadgradnju njegove foto-opreme.
U teoriji informacija, odeljak o entropiji je moj omiljeni. Nije tome razlog to što sam nešto oduševljen rasipanjem ili sklonošću sistema da u stabilno stanje dolaze samo po cenu povećanja mere entropije. Ne, razlog je drugačiji, mnogo jednostavniji i za mene oduševljavajući: silni teoretičari nikako ne mogu da se dogovore koja od mnogobrojnih definicija entropije je najbolja. Na neki čudan način, pojam entropije je žrtva entropije!
Bilo da govorimo o odnosu signal : šum, bilo da je to mera uređenosti sistema u zadatom kontekstu, pa čak neka to bude i komplement mere stabilnosti sistema, entropija se nameće kao mera koja se opire etalonima, pa i merenjima (idealan sistem je crna kutija, ali stanje uređenosti crne kutije nije moguće izmeriti). Od tehničkog pojma u termodinamici i u teoriji informacija, entropija kao tehničko načelo je našla svoje mesto i u metafizičkom svetu, pa i u umetnosti. A neka me neko podseti da li postoji bliži dodir tehnike i metafizike nego što je to moguće pronaći u fotografiji: zbog toga je entropija prirodno stanište prostora u kome se bavimo fotografijom i ja je prepoznajem od prvog časa.
To saznanje me uči da prostor fotografije ne sme da bude stabilan sistem kako u njemu ne bi ovladala entropija. Da li je Zack Arias na tom načelu dosegao metafizički perpetuum mobile, ne bih znao da kažem.
Ентропија, природно станиште… овде мора цитат:
“Волим космос, јер то је мој дом”
Панта Шикља Нафта