Kreativni nered: to je pojam pred kojim naše bolje polovine uvek ustuknu…
I tako, dok sedim i čitam o nečemu što ima veze sa praksom u fotografisanju ili u obradi, često odmah zgrabim fotoaparat, promenim nešto na njemu prema preporuci koju istražujem i štriknem u pravcu meteža na mom stolu… Ama, gde ćeš bolji poligon!
Elem… U mojoj kući postoji jedna određena zona, nešto malo duža od mog dohvata rukom i široka koliko mogu da raširim ruke, gde su svi naučili da je najbolje da se ne mešaju. To je ona vrsta nereda u kojoj tačno znam gde se šta nalazi i zašto je baš tu, a ne na svom mestu. Taj sistem funkcioniše u raznim ravnima, a jedna od njih, otkrio sam to odavno, jeste ona u kojoj taj nered predstavlja perfektan poligon za isprobavanje nekih sitnih trikova sa fotografisanjem, o opcijama obrade da i ne govorim… E, tako je bilo i ovog puta.
Posredi je bila provera tehnike koja je baš tražila mnoštvo detalja u sceni. Reč je o zanimljivom triku koji omogućuje da neke parametre nad fotografijom uglavite višestruko, pa i da ih sačuvate kao preset u Lightroomu. Primera radi, parametar Clarity je ovde primenjen tri puta po 100% (kako? hint: graduated filter!), što je dovelo do forsiranog preoštravanja koje ipak nije oštetilo teksture i površine. Usput sam se zevzečio sa scenom pomerajući zum u toku ekspozicije – zapravo, ovog puta sam držao prsten zuma, a okretao fotoaparat. 
Ali, to je sporedno u ovom slučaju; ispitivao sam i neke druge opcije, takođe nije bitno za ovu priču, osim činjenice da bih ja ovakvu fotku mrtav ‘ladan okačio na zid. 
Presuda: mišn akomplišd. 
Ova fotografija je objavljena kao podsetnik samom sebi da postprocesiranje i te kako može da bude kreativna delatnost. Tehnika koju sam primenio je primerena i za neke druge vidove meteža, poput pretrpanog tavana. Možda bih mogao da oprobam tamo…