Sklonost ka umetnosti je odlika većine genija. A kada genijalna osoba postane autor u umetnosti, nastaju velika dela. Danas slušamo veličanstvenu Joni Mitchell, i to se vraćamo u davnu 1970. godinu, u vreme kada je krivudava ulica Laurel Canyon, podno brda kraj Holivuda, bila stecište najveće koncentracije umetnika i umetnosti koju je Amerika ikada videla, uporediva po uticaju samo sa kvartom Greenwich Village na donjem Menhetnu. Pesma “Big Yellow Taxi” se upravo nalazi na jednom od ključnih albuma tog mesta i tog vremena: Ladies of the Canyon (1970) je štivo koje bi trebalo da čuje svako kome je stalo da zna o uzrocima i posledicama u modernoj muzici.
Danas kad razmišljam o Joni Mitchell, teško mi je da je vidim samo kao pevačicu ili, štogod poštenije, kao autora fantastične muzike i ništa manje uzbudljivih stihova koje je sama izvodila na sceni tokom četrdeset godina, dok se nije povukla u miran život. Ne razmišljam o njoj ni kao o slikaru, a ona jeste zreo slikar. Prosto, ona je umetnik, stvaralac koji je u nekom periodu života našao pojavni oblik izraza kojim će saopštavati svetu svoje ideje.
Muzika koju je Joni ostavila za sobom, bogata i u svom sjaju i u obimnosti opusa, preživela je test vremena. Dakako, ponekad će provejati dašak prošlosti, pogotovo kad Joni na svojim ranim albumima peva o svetu nevinosti u kojem je nekad i sama živela. Zvučne beleške koje mnogi od nas i danas rado prelistavaju ipak nisu anahronizam, nego temelj. Dugo bi trajalo da se prisetimo svih onih na koje je muzika Joni Mitchell uticala toliko da su i sami počeli da stvaraju na isti način. Ja ću da pomenem samo tri imena da bih vas podsetio: Crosby, Stills, Nash. Prvi ju je otkrio i pomogao joj da svoju muziku pruži svetu. Drugi je bio nesrećno zaljubljen u nju i posvećivao joj svoje pesme. A sa trećim sa ovog spiska, Joni je godinu dana živela u Kanjonu lovora. A sva trojica su napravila sjajnu verziju njene pesme u kojoj ona tugaljivo opisuje kako je bilo na festivalu Woodstock. Tugaljivo? Da, jer sirotica je potpala pod uticaj svog menadžera koji ju je ubedio da je mnogo pametnije za nju da gostuje u The Dick Cavett Show nego da nastupa na “tamo nekom bezveznom festivalu”… Nego, subota je, ne žurimo se nikud, pa hajde da čujemo šta je to Joni spevala i kako o jednom od ključnih momenata u istoriji popularne kulture dvadesetog veka:
We are stardust, we are golden,
and we’ve got to get ourselves back to the garden
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.