Prehrambeno-industrijska.
Celi dan sam radio nešto drugo, a kako je bilo iz domena “može i posle”, nisam smeo da prekidam da ne bih opet odložio rezultat za pola godine. Već sam se pitao kad i kako da spakujem neku fotku dana: slike oko mene baš i nisu bile vredne hvatanja fotoaparata u ruke. A onda je Jasna došla s posla, stavila par kesa iz supermarketa na sto, sevnule su masline i tog časa sam znao šta ću uraditi.
Zona izolovanog prikazivanja boja na monohromatskoj fotografiji je jedno veliko i neistraženo područje. Uz malo kombinacije sa jačim kontrastom koji naglašava (il isimulira) dramatično svetlo, tek malo boje može da izazove jak efekat. Nisam bio baš sasvim siguran da ću uspeti da izvedem zamišljenu atmosferu, ali na kraju se pokazalo i bolje nego što sam mislio da ću dostići. Najveći problem je bio u potrebi da se nekako obuzdam i ne pustim još neku zonu boje u kadar; bilo bi previše. Pardon, bilo je previše – probao sam. 
Presuda: mišn akomplišd, absolutli. 
Trebalo je videti kako sam zabio objektiv u kesu i opaučio tri ekspozicije. A kasnije igranje u postprodukciji, eh, pa to je već stvar umeća, iskustva i malo sreće. Kako stoje stvari ,sve lakše dolazim do onog što je blisko prvobitnoj zamisli. Mislim da to nikad ne može biti jednoznačno, jer varijacije na koje nailazim u toku obrade umeju da odvuku na neku drugu stranu. Ovog puta, potrefio sam.