Nešto pre ponoći, stigla je vest da je Josif Tatić, poznati pozorišni i filmski glumac, otišao na Neko Bolje Mesto. Imao je 66 godina.
Kao glumac, stigao je na neka mesta koja nisu dostupna svakome.
Pa sad, što jes’, jes’: vrteo sam sa po pozorišnom klubu onih godina kad je “Šovinistička farsa” odigrana i u Kikindi. Po tvrdnji lokalne tehničke ekipe iz pozorišta, Tatić i Ejdus su zaista popili četiri litre špricera – dve litre banatskog rizlinga i dva mala sifona sode. A bilo je glasova da su na nekim predstavama imali i jači cug.
I šta da se radi: postao je arhetipski pijanica srpskog filma.
Ne znam koliko čestitosti ima u takvoj tipizaciji, ali misao ostaje čak i sad kad ga više nema. E, jebi ga, Josife, sam si kriv. Neka ti je laka crna zemlja, brate po špriceru.
Tale Surovi… sugurno je mogao da pruži više u svojoj branši… šta se desi da neki nekada perspektivni glumci završe kao epizodisti ostaće za nas obične gledaoce tajna… kako bilo, ostvario se i u pozorištu i na filmu dovoljno da bude urezan u sećanje kao majstor svoga zanata. Neka mu je laka zemlja i večna slava.