Ej, kad ti se ne da, pa se ne da…
Gomila nekih nepotrebnih muka… Ama, svaka je muka nepotrebna, nego mi se pokvarili planovi. Posle jedva nešto malo manje od četiri godine, reinstalirao sam računar, i to ne zato što sam hteo, nego zato što sam morao – jedan disk je odlučio da crkne, pa sam morao da budem brži u odlučivanju kako bih zadržao iluziju da sam ja gazda njemu, a ne on meni. Postavio sam sistem od nule, što sam usput iskoristio da reorganizujem mnogo toga; nije bitno, osim notorne činjenice da sam potrošio skoro 20 sati neto rada da sve stavim na svoje mesto. Mnogo. Previše.
Hteo sam da ilustrujem ceo proces, ali nije mi se dalo da uzmem fotoaparat u ruke. U neka doba mi je palo na pamet da slikam luster iznad sebe, i to naglavačke, onako kako sam pogledao u njega pedeset puta tokom dosadnog procesa. Umesto toga, palo mi na pamet da slikam nešto drugo. Prepoznaćete onu sliku od pre četiri nedelje.
Sve je ispalo nekako protiv fotografije. Kalibrator nije kod kuće, pa je monitor u nepoznatom stanju spram onog kako Lightroom i Photoshop tumače boje (tek treba da se pozabavim time). Pa onda, izgubljeno vreme nisam hteo da preokrenem u izgubljenu ideju, te sam samo skinuo boje jer mi je sve sivo-smeđe-tamno-mutno, toliko sam umoran.
I najzad, nisam mogao da odolim toj slici.
Presuda: mišn zamalo da bude akomplišd. 
No, kontrolu sam izgubio, a gomilu opravdanja izručio pred vas. To nikad ne treba činiti, a ja sam učinio samo zato što mislim da je red da dokumentujem ovaj bedak od posla. Da sam bar kupio nove diskove, nego jebene rokade… Uh, strašno.
Eto, znaću po slici da je sistem reinstaliran 21. februara… Mnogo važno. Kad će proleće?
Komentari su onemogućeni.