Cilj nauke je, sa jedna strane, što potpunije moguće razumevanje veze između čulnih iskustava u njihovoj celini, a sa druge strane, ispunjenje ovog cilja korišćenjem najmanjeg mogućeg broja pojmova i odnosa (traženjem, koliko god je moguće, logičkog jedinstva u slici sveta, to jest malobrojnosti logičkih elemenata).
Tako je pisao Albert Ajnštajn u svom eseju Fizika i stvarnost, tmurne 1936. godine. Šta ove komprimovane reči znače, objasniću na jednom lepom primeru.
No, pre primera, muzička podloga.
Pre više od dva milenijuma, briljantni grčko-rimsko-egipatski matematičar, astronom (i mnogo toga drugog) Ptolomej objavio je delo Almagest, koje je za astronomiju ispunilo budući Ajnštajnov zahtev. Nebo nad nama je opisano onako kako nam izgleda, i to veoma uspešno. U centru svemira se nalazi Zemlja, a oko nje se kreću Sunce, planete i stalne zvezde. Viševekovno iskustvo sakupljeno osmatranjem neba složeno je u homogenom obliku koji fomuliše pogled na nebo sa planete Zemlje. Ljudski rod je danas, i nažalost, zaboravio na veličinu uspeha Ptolomejeve astronomije. Spominjemo je tek sporadično, kada sa zanimanjem čitamo horoskope ili kada želimo da ismevamo srednjevekovni pogled na svet. Nepravda je to, a evo i zašto.
Ujedinjen sa Aristotelovim učenjem, Ptolomejev nebeski sistem predstavlja teorijski kamen-temeljac sholastike. Ni Aristotela ni Ptolomeja ne možemo kriviti što su se tzv. hrišćanski tzv. naučnici obrušili na njegova mišljenja, iskrivljujući ih do nivoa pucanja zdravog razuma, pre svega jer su obojica, u vreme njenog formiranja, bili udobno mrtvi više od jednog milenijuma. Zla koje je tzv. hrišćanstvo nanelo (pre svega, ali ne i jedino) Evropi, svirepa i besmislena inkviziciona ubistva, mučenja i širokospektralna maltretiranja, renesansa naučnog skepticizma je preslikala u osnove sholastičkog učenja, i sa njima se surovo obračunala. Aristotelova filozofija i Ptolomejev geocentrični sistem su oštro, nekritički odbačeni kao pogrešni. I dok Aristotelova mudrovanja možemo smatrati šašavim, i dobro se zabavljati prepričavajući ih prijateljima uz pivo, odbacivanje Ptolomejevog učenja je bila velika šteta. Ali, o tome nešto kasnije, jer nam sada valja objasniti čime je nauka zaslužila da zauzme mesto sholastike.
Paralelno sa oslobađanjem kritičke misli u tzv. hrišćanstvom zatrovanoj Evropi, kao i razvojem optičkih pomagala, Tiho Brahe, holandski astronom i hedonista, sakuplja sjajne podatke o položajima planeta. Poljski matematičar Nikola Kopernik uspeva da ih se dokopa, u potrazi za građom koja bi mogla da dokaže njegovo duboko ubeđenje kako Zemlja, to turobno, prljavo, kužno mesto, ne može biti centar svemira, i da centralno mesto zasluženo treba da preuzme Sunce. Posle mnogo muka i nevolja, Kopernik uspeva, i sprema knjigu O kruženju nebeskih tela, kojom pokazuje da u centru svemira mora biti Sunce, a da se sve ostale planete (uključujući našu Zemlju, kao treću po redu) imaju kretati oko Sunca po putanjama koje predstavljaju elipse (opisane euklidskom geometrijom). Kopernik, za svaki slučaj, svoje remekdelo objavljuje tek pred sam kraj svog života.
Sam po sebi, Kopernikov nebeski sistem nije ni bolji ni gori od Ptolomejevog. Mi (tako li je?) znamo da je svako kretanje relativno, da Sunčev sistem možemo posmatrati u odnosu na Sunce, čime dobijamo Kopernikov sistem. Jednako ravnopravno Sunčev sistem možemo posmatrati i u odnosu na Zemlju, čime stižemo do Ptolomejevog sistema koji (uzimajući u obzir nedostatak optičkih pomagala i nikakvo stanje tadašnje matematike) zadivljujuće dobro rešava jezivo komplikovan problem opisivanja kretanja u odnosu na pokretni uporedni sistem. No, činjenica je da je Kopernikov sistem jednostavniji, jer u Sunčevom sistemu postoji jedno telo koje je različito od svih ostalih. To je Sunce, za koje se može reći da miruje u odnosu na sva druga obližnja tela, što ga čini idealnim za (uporedno) mesto sa koga ćemo posmatrati druga tela i njihovo kretanje. Jedino u toj jednostavnosti, opisanom Ajnštajnovim zahtevom za korišćenjem najmanjeg mogućeg broja pojmova i odnosa leži razlog što decu danas učimo da je Sunce u centru, a da je Ptolomej bio… pa, osoba koja je mastila knjige. I da, rezala slike iz knjiga.
No, da bismo uopšte stigli do Ajnštajnovog zahteva, bilo je potrebno da neko postavi i način kojim će nauka doći do zaključaka. Taj način, koji danas zovemo naučni metod, opisao je Galileo Galilej, italijanski naučnik, u svojoj superknjizi Dijalog o dva glavna sistema sveta, čime je sasvim zasluženo zauzeo mesto drugog najvećeg naučnika u dosadašnjoj istoriji.
Nastavak priče, da unekoliko ubrzam stvar, je sledeći: Isak Njutn, engleski naučnik, je prvi dao naučno objašnjenje zašto se nebo ponaša tako kako se ponaša. Takođe je dao i mehaniku, priču o telima koja nastavljaju da miruju ili da se ravnomerno-pravolinijski kreću ako su dovoljno odvojena od drugih tela, dok ako to nisu da na druga tela deluju silama istog pravca i intenziteta a suprotnog smera, i o silama koje masama daju ubrzanje, a koja nas zapravo verno služi i dan-danas. Tako se, kratko rečeno, desio preokret: Aristotela je zamenio Galilej-Njutn, Ptolomeja Kopernik, a sholastiku nauka.
Puno je uspeha taj naučni pogled na svet postigao, sve dok se nije iscrpeo. Krajem devetnaestog veka taj, nekada sveži i vedri, mehanicistički, galilej-njutnovski sistem je postao takoreći (jer mu se mora odati priznanje da nikoga nije spalio) jednako krut i zagušljiv kao i nekada sholastika. Šta je dalje bilo, druga je priča. Bitno je reći da oba ova pogleda na svet dele jednu istu osobinu: oba smatraju da su prostor i vreme apsolutne pojave, koje postoje nezavisno od bilo čega.
Nego.
Okolo-naokolo, spremio sam sve elemente za poentu ove kratke i unekoliko neočekivane rekapitulacije naučne istorije. Sholastički i mehanicistički sistemi pogleda na svet su, svaki na svoj način, bili ušančeni baš kao što su danas kod nas ušančene… takozvane dve Srbije.
Čitaocima na volju ostavljam da biraju koja bi Srbija bila koji od predstavljenih pogleda na svet, jer meni, iskreno, i za jedan i za drugi, i za jedne i za druge, puca prsluk. Baš me briga za histerike koji EU smatraju za bolest, i baš me briga za ludake koji nas ubeđuju da je EU mesto gde se stiže jutarnjim buđenjem. I jedni i drugi su ljudi sa zajedničkim ličnim ciljem, takozvanim punim džepovima do koga se u njihovoj viziji stiže ustima punim mediokretenizma. Ne interesuje me da li neko otima pare direktno od mene, ili preko zgodne male NVO otima pare od te iste EU – jer su i te evropske pare u krajnjoj liniji bile meni namenjene. 
Bitno mi je da kažem sledeće: Ja znam da je u ovu zemlju ušao novac čiji je cilj bio da pripremi infrastrukturni teren za sistemsko svođenje aflatoksina u mleku na nivo manji od 0,05. Ne želim da guglujem, kopam, istražujem. Ja ovo znam. Takođe, izbijanjem i kubističkim razvojem i raspletom afere, znam i da je te novce neko ukrao.
Razlog što sve ovo znam, je upravo taj što je logički veoma jasno i očigledno da ulazak u EU, na kome se u Srbiji tzv. radi nekoliko godina, zapravo predstavlja proces na čijem kraju bilo koja država zainteresovana za ulazak u EU toliko liči na bilo koju zemlju članicu EU da više niko ne može da prepozna razliku. Tada zapravo nije bitno da li si član EU ili ne, pa samim tim član postaješ jer nema razloga da ne postaneš – na kraju procesa maskiranja čaša postaje polupuna. Narečeno kameleoniranje se izvodi usklađivanjem propisa, što zahteva da se modernizuje (obično tehnološka) praksa koja mora propise da ispuni. Modernizacija je proces koji zahteva novac, koji dobrim delom obezbeđuje upravo EU. Sistem je prost: da bismo ušli u EU, moramo da ispunimo propis. Da bismo ispunili propis moramo da modernizujemo tehnološki proces. Da bismo modernizovali tehnološki proces, napravimo projekat i konkurišemo za EU fondove. Dalje, uzmemo pare i sprovedemo projekat. Tada donesemo propis. I tako koliko god puta treba.
Sve dok sedim za kompjuterom, i u toploj sobi, veoma sam zainteresovan da aflatoksina u mleku bude manje od 0,05. Ne, naravno, neću umreti ni ako ih ima i deset ili 20 puta više. Šta su znali naši preci o svemu tome dok su muzli krave po srednjevekovnim Augejevim štalama, pa su opet živeli, za šta je dokaz naš život, jel. Ali upravo navedene Ajnštajnove reči, i nepotpuno opisani način kojim smo do njih stigli, put su koji je doneo kompjuter i radijatore u moju sobu… i ne više od 0,05 aflatoksina u propise.
Obadve Srbije, poljubite me u guzicu.