Ni duže pripreme, ni većeg blata. Kad se ne da, onda se baš ne da…
Triput sam proveravao vreme. Upotrebio sam program “Sunčanica”, koji mi je Miloš napravio još pre dve godine, da proverim tačno vreme zalaska sunca. Overio sam baterije. Navrnuo polarizacioni filter da bih postigao dublje nebo. I opet se nije dalo. Nekim danima baš ne možeš, pa da si još toliki.
Išao sam jednom stranom puta, išao drugom, slikao sa sredine druma, upao u blato do gležnjeva u mladom žitu, merio svetlo ovako, merio onako, radio solo, radio za HDR, izveo sve kombinacije, ali džabe: znao sam da nešto ne ide kako treba. Posle nekog vremena sam odustao, gotovo spreman da celu sesiju bacim u kantu za smeće.
Nisam bacio sesiju u kantu za smeće, nego sam na jedvite jade prebrao nekoliko ekspozicija i obradio ih… Preterano. Zašto tako, nemam pojma. Da nemam dug prema rubrici, sad bih ostavio sve barem dva-tri dana, da se resetujem “na prirodno”.
Presuda: mišn NOT akomplišd. 
Osim mučne sesije na terenu, obrada nije išla ništa bolje: gde god je bilo prostora za grešku, pogrešio sam. Moglo je to i drugačije – a zašto nije uspelo, ne mogu ovog časa da ukapiram. Kad shvatim, biće kasno.
A toliko sam se meračio. I eto, ništa.
Biće bolje drugi put.
Да би ти поларизациони филтер затамнио небо, треба да ти сунце пада са стране, тј под правим углом у односу на осу сочива. Код поларизације (тј филтрирања поларизоване светлости) све зависи од угла.
Dabome. Kad sam krenuo na teren, još uvek nisam znao šta ću da radim. Bilo je u toj sesiji i radova pod uglom u odnosu na Sunce; a udaranje pravo u zalazak Sunca je bilo spontano. Tada polarizacioni filter posluži kao kilavi ekvivalent ND filteru (koji još uvek nemam u svojoj ergeli). Razmišljao sam o nabavci ND gradijentnih filtera, ali garnitura je skupa igračka za moj pojam. No, doći će i to na red… Jednog dana.