Da kažem koju o nečemu u šta se ne razumem. Ali volem.
Slučajno, jutjubirajući unaokolo, natrčim na pojavu koja se zove Betcha Can’t Play This. Koliko god razumeo da je to savremeni truth or dare način pristupa vazda mladim, kočopernim ljudima koji misle da su posisali svu mudrost uz majčino mleko, ceo koncept mi je smešan. Ne razumem se u sviranje gitare, pa nisam ni zagledao šta kojekakvi gitaristi misle da ostali garant’ neće odsvirat’. No, onda naletim na moj omiljenog Johna Petruccija. I to odgledam. Izvolite:
Vidim da Petrucci tu objašnjava kako se svira nešto grozno brzo, a možda uz to i zapetljano. Vidim i da on to radi lako, naravno u istom onom smislu u kojem i Karlsen lako pobeđuje kada igra šah: lakoćom beskonačnih sati samovanja sa instrumentom. I pomisli čovek, on bi ovo mogao da radi stalno. I verovatno je tako.
Stoga kliknem na sledeći video, u kome meni dragi bendovi Queensrÿche i Dream Theater združenim snagama izvode Pink Floyd hit kao stvoren za gitarsko mahnitanje, upravo onaj o distanciranoj ovci što horizontalno se puši. Preslušam i raspametim se. Izvolite:
Ni u jednom trenutku John Petrucci nije ni pokušao da prosipa brzinu koju je demonstrirao u Betcha komadu. Ali način na koji je odsvirao, od tona do tona bukvalno, dobri stari Gilmorov solo je neverovatan. Petrucci uspeva da mi pokrene trnce uz kičmu i dlačice na rukama, i to sve istim notama koje sam milion puta do sada čuo.
Šta je, onda, nauk mladim muzičarima? Zapravo pojma nemam, samo podozrevam: nije dovoljno samo vežbati. Valja i živeti.