Danas sam se setio pokojnog Ace Bange. Bio je to čovek čije prijateljstvo vredelo zaraditi, a čije vrednosti nije bilo lako razumeti jer nije želeo svakom da ih otkriva. Imao sam tu ludu sreću da sa njim izgradim odnos poverenja, zahvaljujući čemu sam mnogo naučio o nekim stvarima… No, ajde-de. Banga je otišao na Neko Bolje Mesto pre pet godina. A mene na njega uvek podseti pesma simboličnog naslova N’Oublies Jamais, koju je veoma voleo.
Sinhronicitet: Banga je obožavao i Catherine Deneuve i smatrao je možda najlepšom ženom koju je ikad video. Znajući da je bio globtroter, pitao sam ga da li ju je ikada video uživo, a on se samo smeškao…
A Joe Cocker… Eh, komplikovano. Zaista kompikovano.
Kao i mnogi pripadnici moje generacije koji su želeli više od rock’n’roll muzike, relativno brzo sam se dočepao trostrukog albuma Woodstock (1970) pre nego što je licencno objavljen u Jugoslaviji. A jedan od ključnih trenutaka na tom albumu beše Cockerova izvedba pesme “With a Little Help from My Friends” što beše jedan od najpoznatijih slučajeva “preuzimanja” neke pesme grupe The Beatles (pa još ako uvažite koncept misheard lyrics, eto i zabave 
).
A onda, preskočio sam da blagovremeno čujem remek-delo postmodernog pristupa muzici (i, po rečima Žikice Simića, jedan od najvažnijih momenata u istoriji rocka), album Mad Dogs and Enlishmen (1970). Tokom mog sazrevanja u muzici, Cockerova muzika se parkirala u zoni izuzetnih interpretacija tuđe muzike – i to beše sve. Pevač, a ne autor, za mene je Joe Cocker ostajao manjkav u slici poimanja poruke. Međutim, baš on mi je pomogao da razumem razliku između rock’n’rolla i popa, a to nije malo.
Kako je vreme prolazilo, tako sam počeo da gradim neku vrstu animoziteta prema Cockeru. Ne mogu to da objasnim u racionalnoj ravni: prosto, nije mi išao pod kapu, pa to ti je.
Međutim, jednom u nekoliko godina, poneka Cockerova obrada bi bila toliko uspešna i prodorna da bi moj otpor prema njemu zbog toga padao, a moj stav postajao besmislen (kao što je i bio), te bih morao da priznam velemajstorstvo. Prvi takav slučaj beše muzička podloga u najlepšoj sceni u kultnom filmu 9 1/2 Weeks – tad sam još uvek mislio da je to Cockerov autorski rad (kakav zajeb; ali tad još nisam znao ko je Randy Newman).
A onda, “N’Oublies Jamais” – pesma za koju nije samo Banga mislio da predstavlja vrhunac kreativne interpretacije Joea Cockera; tako sam mislio i ja. Ama, ta pesma, koju su napisali Jim Cregan i Russ Kunkel, toliko je sugestivna da Cocker tokom pevanja zaboravi da se postavi u čuvenu pozu “ko mi je ukrao gitaru”. Dan kad sam prvi put čuo tu pesmu bio je dan kad sam Cockeru zauvek oprostio sve lešinarske tendencije. I više nije važno ko je autor, ni ko je prvi otpevao pesmu, niti ko je čiji gitarista, aranžer i producent. Važno je samo da se ne zaboravi. I to je sve.
Da se ne zaboravi.
Za tebe, Matori, gde god da si. Zauvek ću da se ponosim što si me nazvao svojim prijateljem.