Uradio sam nešto što nisam verovao da ću ikad uraditi.
Izbrisao sam tekst uvoda. Bio je možda najduži koji sam ikad napisao kao prvi prilog na svim utovarima nedeljom, ali to nije razlog što sam izbrisao tekst.
Zašto sam ga izbrisao? Zato. Ne moram sve da objašnjavam. Oprostite mi ili nemojte.
Da sam bar na vreme shvatio šta će da se desi, pa da sam iznajmio prostor nekom od saradnika ili, zašto da ne, nekome od vas…
Uzgred, to je i ideja: pozivam vas da šaljete priloge za utovar nedeljom.
Kakvi prilozi su potrebni? Tu postoji kvaka: ako ste dovoljno zreli da napravite prilog za utovar nedeljom, objašnjenje vam nije potrebno; a ako tvrdite da vam je objašnjenje potrebno, aftamacki ste nepoželjni. Dakle, samo napred. Samo pazite da se ne prenerazim od vaših ideja.
Jeste li uplatili koji dinar za Tijanu? Učinite to.
Nećete tako rešiti probleme devastiranog i jadno vođenog zdravstvenog sistema u ovoj devastiranoj i jadno vođenoj državi, ali neka se postigne simbolika čina solidarnosti koji je bar jedan jedini put, iz plemenitog razloga, ujedinio javnost u pokušaju da spase barem jedan dečiji život.
Predlažem da iznos bude onoliki koliki bi bio kad biste obrnuli jednu galantnu turu u kafani.
Tijana Ognjanović
Roze Luksemburg 35, 11000 Beograd
Dinarski račun: 205-9011004816395-73
Devizni račun:
SWIFT: KOBBRSBG, IBAN: RS35205903101860366239
U ponedeljak, mediji su objavili kako je Srbija 20 minuta bila bez internet-veze. Posle se ispostavilo da je samo pala ADSL mreža Telekoma, dok su ostali oblici veze ka Internetu ostali u funkciji.
Čudesna je potreba nekih ljudi i firmi da neguju ideju “država, to sam ja”. Imam ja razumevanja i za mnoge perverznije nagone nego što je taj, ali to se ipak tiče samo njih, a ne i svih nas…
U međuvremenu, ja sam za zastoj ADSL-a saznao tako što su dva od dva korisnika moje rezervne ADSL veze prijavili da nešto nije u redu i tražili da popravim to. A na fejZbuku je bilo zabavnije: jedan je posle prijavio kako je dvadeset minuta proveravao kablove ispod stola, jedan je dvaput resetovao računar, a nekoga je zabolela glava. U međuvremenu, neko je pogledao kroz prozor, možda čak i glavom provirio napolje. Neko je nekog ponudio kafom, a možda se neko čak i osmehnuo zbog nečeg čega se setio ili, čak, razmenjujući pogled sa nekim.
Čudo jedno kako jedna trivijalna tehnička andrmolja izazove talas života među ljudima. Trebalo bi to ponekad izvesti i organizovano.
Upoznajte idiota nedelje.
Jes’ da je ovaj video-zapis odocnio, ali glupost je večna.
Dolazi čovek kod matičara:
– Dobar dan, želim da promenim ime!
– Tu postoji procedura, znate – objašnjava matičar – popunićete ovaj formular, pa moramo podneti primerak i policiji, zbog provere… Kako se zovete?
– Pero Kurotresina!
– Auh… Znate šta, mislim da u vašem slučaju baš i nije potrebna neka osobita provera, mogli bismo to po ubrzanoj proceduri… Kako želite da glasi vaše novo ime?
– Đoko Kurotresina!
Štivo za čitanje, na nauk: Slobodan Jovanović – O poluintelektualcu. Ili, kako to Sonjita već ima običaj da kvalifikuje, o diplomiranom primitivcu.
Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati, i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao.
Ko je prvi na koga ste pomislili dok ste čitali ovo? Nije valjda da ste pomislili na njega?
Zakon o održanju materije u sebi sadrži i podzakonski akt o reverznim odnosima.
Istina živa. Kad vam kažem: znam čo’eka.
U četvrtak popodne beše nestalo struje, što me je prekinulo u radu. Moj UPS je prilično moćan, drži bar pola sata, ali komunikacije mi popadaju. I da se ne bih nervirao poput onih koji su patili kad je pala ADSL mreža diljem Srbije, zgrabim fotoaparat i krenem u kratku šetnju oko bloka.
Iz nekadašnje portirnice pored, takođe nekadašnjeg, ulaza u bolnicu, začuo sam masovno ćijukanje. Izgleda da je neki preduzimljivi član kolektiva zdravstvenog centra tu organizovao svoj golubarnik ili nešto tome slično. Ono jeste da se u neposrednoj blizini tog mesta nalazi stacionar infektivnog odeljenja, ali ko te pita: važno da pijuče.
Uto mi pade na pamet da bi baš tako mogla da se organizuje neka sekundarna delatnost zdravstvenih centara, pa da odatle finansiraju plate. Jer sve od ono malo doprinosa iz ono malo plata ono malo zaposlenih u državi ode na ono malo plata zaposlenima u zdravstvu. A Tijanu i drugu decu ko šiša, je li tako?…
Otišao Lala kod lekara, kaže – ne vidi ko prolazi sa druge strane ulice, sve mu mutno u očima.
Kaže lekar, posle urađenih analiza:
– Lalo, loši su ti rezultati! Holesterol, šećer, krvna slika… Ništa ovo ne valja! Za početak, moraćeš da pripaziš na ishranu: manje slanog, masnog, kobasica, slanine! Manje slatkog! Manje vina, rakije, piva…
Razmisli Lala, pa odluči:
– Znate šta doktore… Kad ja malo bolje razmislim, jebe se meni ko prolazi s druge strane ulice…
(tnx Tibi via FB)
WTF efekat nedelje:
Ajde-de. Pogledaj još jednom, ovog puta pažljivije.
Ako ste mogli bez uvoda, moći ćete i bez zaključka. Za kraj slika da odmorite oči i steknete ideju o tome kako šnicla može da se pripremi i bez isterivanja duše tučkom za meso.
Prijatan ručak vam želim.
Danas sam ja tata i mama, derem se na decu i kuvam ručak i nikako sve da postignem. Lako je vama da utoistovaravate te vaše priloge i predloge, deder da priupitam za pomoć i da mi kažete da li se ulje sipa u njupa-supa supicu ili u prokuvali krompir. Kanda sam nešto pomeš’o al’ ne znam šta.
Glede šnicli: postigao sam boju, veličinu nikako! 🙂 Valjda se u Banatu jede obilnije! 🙂 A i ovde, u pitomoj Šumadiji, nisi ostajao gladan! :))
@ Kumu Buletu: Trik pitanje! U supu se ne sipa ulje, u krompir malo, po izboru, kako hoćeš. 🙂 Probaj, onda ćeš znati! Kuvar za Muškarčine možeš da prelistaš kod mene, nije za pozajmljivanje! 🙂 Možda ga i dobiješ na poklon od Plavuše, kao što sam ga i ja dobio! 😉
Ćalac Profesionalac
Ne pratim medije, pa ne znam ko je šta pis’o, al’ iz proverenih izvora (je l’ kakvi drugi mogu i da postoje?) znam da je pao i dobar deo optike. No, to ne menja poentu priloga. 😉
Ima jedan interesantna blog. Ne znam da l’ ga pratiš/čitaš/podvlačiš_rečenice i to… Evo linka na jedan od priloga! 😀
Још старије. Виц о човеку по имену Пера Дупе који је тражио да промени име у Сима Дупе сам чуо 1977.
Mah, nisam mislio da natežem to da je vic star, jer se vicevi i ne dele na nove i stare, nego na dobre i… kahm…
Ovde sam, eto, samo ‘teo da podsetim da smo priču iz vica imali u realnom okruženju. 😉
Dobra stvar u priči je da posle >3000 priloga na Suštini pasijansa više ne moram da proveravam stanje svoje savesti ako omašim na način “već viđeno” 😀
No, Bivalo je i gore, samo me bila sramota da primetim… Pre možda mesec ili dva, spakujem ja jednu muziku za popodne za sutra, prilog k’o bombona. Pola sata kasnije, setim se da nisam ažurirao svoju tabelu priloga za muziku za popodne… Odem tamo i nađem tu istu numeru među prvih dvadeset koje sam okačio… Nije da bi bila neka strahota da se stvar ponovi, nego je to bila stvar principa: ako sam uveo mere protiv duplikata, onda sam baš i mogao da ih primenim… 😛
Ког Принципа, Гаврила или неког од родбине му?
Да видимо… кад сам био у твојим годинама, не тако давно, већ ми се догађало да 1) купим књигу коју сам претходне године узео из библиотетке, 2) купим мобилни само зарад тога да могу да зовем жену кад ми у самоуслузи стане мозак, нашао четири ствари са списка (који сам заборавио да понесем) а на списку их је било пет, 3) кола сама скрену куд су навикла а не тамо куд сам наумио, 4) кренем да пишем програмче за нешто и испадне да сам га већ написао пре неку годину, под истим именом
А то, да не понављам шта сам већ рекао, то сам одустао пре сто година. Кад лајеш на пет места, врло брзо дигнеш руке од тога да памтиш где си нешто рекао а где ниси. Временом и публика, ионако, дође у године кад може да им се исприча двапут а да им на дежавију не зажмига лампица.
Ma to tvoje nije ništa:
-iz ulice Žarka Zrenjanina uvek skrećem u Albertovu i tu oma radim polukružno jer sam skonto gde idem,
-vicove pričam makar po 10 puta, ipak treba vremena da ga svi zapamte,
-iz hodnika uvek produžim u kunjinju, bez obzira na punu bešiku,
-kad krenem da pišem komentar na SP, zaboravim šta sam hteo da kažem…
A da, Gavrilo Princip mi je rođak po babi, koja se zvala Dostana.
Život nije lak, a blago onom ko rano poludi pa mu prođe u sreći i veselju.
-vicove pričam makar po 10 puta, ipak treba vremena da ga svi zapamte
Nikad se, dakle, nisi zapitao kako je nama koji smo vic ili lovačku priču upamtili još prvi put… 😛
Невоља је кад приповедач не ухвати поглед публике, и не препозна оне који га знају, па уместо да се обрати овима што су га жељни чути, обрати се баш онима који су га чули у бар три боље верзије.
Још је горе кад сконта да га сви знају, ал’ га свеједно исприча до краја.