Veliki Brav

Bez linkova, bez ilustracija. Samo tuga.

Negde u mutnim delovima moje svesti stoji još iz vremena visokog školovanja jedna šašava teorema koja otprilike glasi: svaki sistem koji jednom postane optimalan takav će sam od sebe i ostati. Naravno, ova teorema ima, meni sada nepoznato, polje delovanja. Recimo, sigurno je da ne deluje na automobile: novonapravljeni automobil divan je primer uglancanog i kao mačka predućeg optimalnog sistema, pa se čovek višenebaštako zadivljeno posle nekoliko godina zapita „šta bi?“, posmatrajući prljavu i kao stari čiča kašljuću gvožđuriju. I tako je to sa praktično svime što Homo Sapiens stvori: vremenom se, ovako ili onako, razglavi. Čarape se cepaju, košulje se izližu na laktovima, spejs šatlovi padaju, Sfingama nosevi otpadaju. A ni ekipa koja realizuje trumanovštinu Veliki Brat više ne valja.

Čudna mi čuda, nikada nije ni valjala, povikaće neko. Pa, nije baš tako. Ceo taj trumanovski koncept zahteva zaista jaku ekipu koja će da ga podrži. Treba doturati hranu, imati lekare u pripravnosti, psihologe koji će da to sve nagledaju, kostimografe, scenografe, scenariste. Verujem da je ugovor koji je producentska kuća Emotion potpisala prilikom dobijanja licence za Velikog Brata ne manje ozbiljna stvar od briselskih natezanja. I sve je to radilo: ljudi su ulazili da bi zaradili pare, glupirali se očigledno, ali ništa više od toga. Narod se palio i žario, po principu ko voli nek’ izvoli. Demokratija, sloboda medija, pa eto nam ga. No, biće da je ugovor možda istekao, da možda Veliki Brat Velikog Brata nije više toliko budan, a možda mu više nije ni stalo. Šta god da je razlog, sistem se raspao: ovogodišnja sezona čini jedan veliki faul, za isključenje bez prava zamene, rekao bih. A faul se sastoji u uvođenju invalida.

Trenutno u kući Velikog Brata postoje dve osobe koje su svakom razumnom čeljadetu očigledni invalidi: A.K. i M.N. Pa šta, reći će neko, invalidi imaju sva prava kao i mi ostali. Jeste pa šta, ako je u pitanju osoba koja je svesna svoje invalidnosti pa rešila je da svoju invalidnost stavi u fokus da bi skrenula pažnju na ljude sebi sličnih ograničenja (otprilike kao skorašnja akcija Timotija Džona Bajforda povodom nedostatka lekova za rak), i/ili (kao u slučaju Nika Vujčića) da ponešto od toga i ušićari. Ali nikako nije pa šta ako je, kao u slučaju dve navedene osobe, u pitanju ličnost koja ne zna da je invalid, kada je invalidnost takva da snižava (samo)svesnost do te mere da (premda formalno punoletnu) osobu čini neuračunljivom za donošenje (veoma teške) odluke o ulasku u trumanovštinu. A upravo je to slučaj.

A. je očigledan emocionalni invalid, osoba koja ima više od 18 godina ali ipak sa suzama u očima moli Velikog Brata da joj donese plišanu igračku sa kojom bi mogla da spava. M. je očigledan intelektualni invalid, osoba koja ima više od 18 godina, ali ipak i dalje živi u svetu šesnaestogodišnje kraljice mature, iz koga ne može da izađe jer jednostavno nema intelektualnih kapaciteta da krene dalje. I rest my case here, jer bi bilo kakva (moja, dakle logička ali tek laička) dalja analiza njihovih stanja jednostavno bila degutantna, i samo bi otišla upravo onim putem kojim ove osobe svakim minutom provedenim u kući nastavljaju da teturaju: upiranje prstom i smejanje tuđoj nesreći za koju nijedna od njih nije kriva niti ju je sebi dozvala. Užasnut sam nad njihovih sudbinama u trenutku kada budu izašle iz kuće; jer one ne mogu biti svesne šta ih čeka: iskežena gomila će se u lice seiriti dvema osobama čiji je stvarni invaliditet poništen višenedeljnim emitovanjem iza za mlađe od 15 godina nepreporučljivog RRA-ovog novog ruha.

Gotovo je, nema nazad. Ovo je prošlo kroz probušene filtere prolupalog sistema Emotiona, plaćenike sa B92, slepce iz RRA. Ovo više nije pitanje dobrog ukusa, ovo je postalo direktno pitanje ugrožavanja života dva Homo Sapiensa koja nisu sposobna da se sami o sebi brinu. B92, inače kuća na samoglasu kao večito zabrinuta nad onima koje drugi neće, od Mile do psa koji voli autobuse, pokazuje ovde svoje licemerstvo u punom kapacitetu: za šaku dolara, ta ista B92 će bez razmišljanja pustiti niz vodu dva čoveka. O fekalnoj RRA neću ni da počnem da pričam.

Posle ovog slučaja zaista nema razloga da sledeći serijal ne budu Mala Deca Velikog Brata. Ubaciti decu od dve do sedam godina u kuću sa sve roditeljima (ili bolje bez roditelja, šta će deci roditelji, možda da se čuju telefonom jednom u mesec dana), i posmatrati ih tri meseca. Pa kako tako, bolesni Miloše? A zašto da ne, jadna Srbijo koja se smeješ dok gledaš kako se dva čoveka raspadaju?