Sinoć je grupa Rammstein održala spektakularan scenski pirotehnički nastup sa muzičkim izvođenjem (AKA koncert) i, koliko vidim po reakcijama, zadovoljila 15.000 obožavalaca. Nikad nisam bio ljubitelj ove vrste spektakala, počev od muzičkog žanra; ja volim suptilnije forme. Ali znaš kako je – kad je nešto jako dobro, ne preostaje mi ništa drugo nego da skinem kapu i naklonim se.
De, da čujemo i vidimo izvedbu njihove najpoznatije pesme, praćenu prljenjem obrva svih koji su se zatekli u fan pitu (ili je to bio krematorijum pit? 
), pa ću da vam ispričam nešto.
Ima tome štogod jače od godine… Beše se na nekoj slavi okupilo društvo sredovečnih; neko sa decom, neko bez. A među njima se zatekao i jedan koji je, ne završivši fakultet, i strukom ostao VK kulturni animator. Sad, nije problem akademska titula, nego to što čovek već trideset godina ne odustaje od zabavljanja društva po svaku cenu, htelo to društvo ili ne. Pa ni to nije problem: muka je u tome što lik svira gitaru veoma osrednje, a glas mu je začinjen odsustvom svakog traga dinamike, pa pevanje liči na loše recitovanje. A šlag na tortu je to što lik nije osvežio svoj repertoar više od dvadeset godina: on je svoj radio isključio još pre hiperinflacije.
Na tom skupu, dotični je insistirao da ispunjava muzičke želje svima za sofrom, što se uskoro pretvorilo u audiovizuelnu agoniju. Iz pristojnosti prema domaćinu, šta će, ostali gosti su udovoljavali nasilniku i naručivali boktepita koje i kakve pesmičuljke.
I to je tako trajalo dok se najzad nije pokazao delija: poZZdravljač junior je tražio da mu se odsvira “Du Hast“. 
Nisam bio prisutan toj sceni, nego mi je ona prepričana, tako da ostajem uskraćen za iskustvo face koju je dežurni minstrel napravio; znam samo to da nije znao šta je od njega zatraženo. Da sam se zatekao u toj koži, ja bih pristao da odsviram frazu (već imam u glavi ideju kako bih to uradio na akustičnoj gitari), ali pod uslovom da mališa otpeva.
Epizode poput ove mi vraćaju veru u sledeću generaciju.