Асимов, други премаз

Након што сам поново прочитао цео Асимовљев трициклус роботи-царевина-задужбина, време ми је за некакав резиме.

Асимов (у ствари, Озимов, његови су били трговци озимим житом, госн Сарван нека не брине да ли су род) је боља Агата него она Кристијева. Она је морала да наминца само ко, кад и где. Он је морао да измишља читаве културе као алибије за своје кримиће.

Као пророк, напромашивао се уздуж и попреко. Сви његови медији су на микрофилму и требају им читачи. Чак диктопис тера право на папир – уз сву сирову рачунарску снагу потребну за претварање говора у слова, није му пало на ум да држи тај текст на било чему осим папира. Папица за масе се не прави од квасца него од кукуруза, монсанта и соје. Покретне траке постоје само на аеродромима и немају више трака са различитим брзинама.

Као предиктивни програмер, прва је лига. Раме у раме са Кларком, заварио је засвођене градове у све умове на више деценија. Идеја се ширила стихијски и замазала је скоро пола тадашње научне фантастике (види “Логанов бег“, “ТеХаИкс 1138“, “Dark city“… па све до “Еон флукса“). Данас се будућност замишља или као постапокалиптична пустош (уз можда зараћена племена под феудалним ратним поглавицама), или у градовима под куполама. Слабо има трећег.

Једини разлог зашто куполе нису још популарније је што много кошта да се убаце у филм, свеједно да ли дигитално или макетом – у оба случаја то треба нацртати и направити. Кад једном крене гурка да се напуштају села и раја згусне у градове (што се можда већ сад јако гура), људи ће то већ некако очекивати и неће им бити необично. Што је управо дефиниција предиктивног програмирања (ако завирите у чланак, не обраћајте пажњу на ситне и безначајне примере тамо – много се крупније ствари тако гурају). Чак и филм Цајтгајст (дух времена) на крају испадне реклама за градове под куполама.

С друге стране, још је боље прошао са роботима. Своја три закона (која је понављао као досадну рекламу а онда их, као прави фишкал, избушио) је наметнуо као идеју јачу од скоро свих других замисли о роботима (осим што је франкејштајновски тип творевине био сувише јак као идеја па опстао, ал зато и ту трећих слабо има). Мало је знаменитих изузетака, робота одметнутих од његових закона – ХАЛ 9000 и Адамсов Марвин. Хала су збунила противречна наређења, а Марвин је разочарани собар. И, да, Станислав Лем са својом побуном робота/робова (што је и било на самом почетку, у првобитној Чапековој идеји у РУРу). На страну цела булумента прича где роботи масакрирају људе или владају, јер страва & ужас нису научна фантастика.

Идеја да су Жискар, Оливо (односно, у потоњим преводима, Оливав (!)) и још неколико робота способних да манипулишу туђим умовима у ствари измајмунисали целу историју, да би ем избегли Муад’дибовски џихад ем западање човечанства у парлог, је у ствари противна самој идеји психоисторије. Нема везе што они интервенишу само минимално и само у кључним тренуцима (као да у књигама има било чега осим тих кључних тренутака). Она се не разликује превише ни од верског приступа (некакав бог је направио све и још измислио и мишљење) ни од засејавања планета разумом (Одисеја 2001, серија о  Хичијима донекле, и мноштво других). Разлика је само у методу. Међутим, приступ је исти као у “Крају вечности” (и оном што је Пол Андерсон радио у серији о временској патроли – мешај се само малчице, јер мора да постоје јако важни људи и кључни тренуци, кад је довољно да се мало стави мали прст на једну страну, и историја има да падне тамо где хоћемо. Ово се после много понављало у остатку СФа, чак и у Диковом “Тиму за подешавање” (а у филму још и више).

Сам појам психоисторије и неизбежности одређених промена је бајаги математичка интерпретација марксистичког историјског материјализма, да накупљене материјалне промене (у технологији, образовању, производњи, прираштају, ратовима, било чему иоле великом) мењају односе снага, које онда намећу промене какве им одговарају. Што је, ако је тачно, брука како за марксисте тако и за целу кратковиду научну фантастику. Целокупни марксистички апарат није видео да је он сам препрека развоју која ће неизбежно стићи “на ђубриште историје”. А целокупна научна фантастика са све Асимовим није предвидела децентрализовани интернет. Сви до једног (а и изузеци нису доследни – ако и имају равну мрежу, то је у једној или две књиге, у осталим није) описују мрежу као скроз централизовану, било као јавни сервис, било да њом управља један ентитет (најчешће држава или рачунар).

Узгред, Асимов занимљиво гради имена. Сецка и лепи делове постојећих имена, углавном јеврејских и словенских. И то без иједног апострофа – очигледно пре-датира Звездане стазе (јел’ им он то онда дође пре-датор?).

Е, да, у завршним књигама о Задужбини налазимо ни мање ни више него Геу. То је идеја колективног ума-кошнице, да обухвата све живо на планети, где све има некакву свест (или барем дух), и животиње, и биљке, па донекле и минерали, где сви учествују а не губе себе баш сасвим. Ту он испада предатер и за њуејџерски покрет, или плаћени предиктивни програмер, шта је већ прво наишло. Вредело би то испитати, шта је било прво, његове књиге или идеја о Геи као уму и колективном бићу. Иронијом заплета, на крају серије испада да је (и) тај колектив направио онај робот-манипулатор. Ако су се данашњи заступници те идеје користили Асимовим, или барем пригрлили његов бајни и штогод идеалистички опис како то ради, свакако су се правили да не примећују ту длаку у супи.