Večerašnja fotka je prilog za hroniku nekad aktivnog čitaoca…
Čitam nedovoljno. Žrtva sam sopstvene tzv. organizacije života u kojoj se sopstvenim idejama posvećujem tek kad “sve što se mora” bude namireno. A s obzirom na to da sam uvek čitao polako, koncentrisano i sa namerom da ukoračim u štivo, danas najčešće nemam dovoljno snage da čitam bar sat ili dva kad zgrabim knjigu. Ama, i popodnevno čitanje je počelo da mi izaziva dremež: nedostaje mi kondicija.
Današnju fotku sam zamislio kao obavezni motiv knjige koju sam kupio u Novom Saduu ponedeljak, a oko koje se kanim već godinama; to je roman Satanski stihovi Salmana Ruždija. Nekad bi mi za ovakvu knjigu trebalo nedelju dana uz redovne aktivnosti. Danas… Ako je obrstim do kraja leta, biće super. Knjiga kao tema je danas bitna baš zato što sam danas počeo da je čitam… Spasi Bog, pročitao sam celih dvanaest stranica pre nego što sam zadremao…
Kako god, jedva sam izabrao fotku, jer sam preterao u broju ekspozicija. Evo je.
Ništa posebno: beleška, igra svetla (ispod korice se nalazi lampa), varijacija zamračenja, opcije izreza i konačni izbor koji je mogao da bude i drugačiji… 
Mo’š misliti: mišn akomplišd.
Domaćin bloga je, ako dobro vidim ilustraciju, kupio “Satanske stihove” u prevodu Branislava Grujića, ali je šteta što se odavno više u prodaji ne nalazi antologijski prevod Saše Petrovića, odnosno prvo izdanje “Stihova” na srpskohrvatskom koje je onomad izdala “Prosveta”. Grujić je, ako mi ptičice dobro šapuću, prevodilac sa renomeom, nadam se da će uživanje u čitanju biti potpuno.