Deset hiljada potvrđenih žrtava, još sedamnaest hiljada nestalih, devastirana infrastruktura, zamalo nuklearna katastrofa, šteta od 310 milijardi dolara, empirijski dokaz da se potpuno uništeni kolovoz može popraviti za šest dana i ponosna nacija kojoj nije potrebno pedeset policajaca oko kamiona sa flaširanom vodom, jer se niko ne grabi, već svi mirno uzimaju po jednu flašicu. To je, otprilike, kratki saldo jedne od najvećih kataklizmi koje je priroda priredila svetu.
Groteskno je reći, ali sreća u nesreći je to Å¡to su se zemljotres i cunami desili Japanu. Da se desilo bilo gde drugde u svetu, viÅ¡e bi posla bilo sa nedisciplinovanim graÄ‘anima nego sa posledicama nesreće. Svi smo gledali kako ljudi u toku zemljotresa beže – na vrhove zgrada, jer tamo je najmanja opasnost od slomljenog stakla i Å¡uta, a oni znaju da te zgrade neće pasti… Å to reÄe jedan 11. marta uveÄe, jedan naslov koji nećemo Äitati ovih dana je “Stotine hiljade spasenih zahvaljujući rigidnim standardima gradnje”.
I standardima i izvedbi koja je jednaka projektu, ne sumnjam u to.
Portal The Atlantic je objavio foto-reportažu koja iz posebnog ugla odslikava razmere katastrofe u Japanu. PreporuÄujem da je pogledate.
(Via)