Deset hiljada potvrđenih žrtava, još sedamnaest hiljada nestalih, devastirana infrastruktura, zamalo nuklearna katastrofa, šteta od 310 milijardi dolara, empirijski dokaz da se potpuno uništeni kolovoz može popraviti za šest dana i ponosna nacija kojoj nije potrebno pedeset policajaca oko kamiona sa flaširanom vodom, jer se niko ne grabi, već svi mirno uzimaju po jednu flašicu. To je, otprilike, kratki saldo jedne od najvećih kataklizmi koje je priroda priredila svetu.
Groteskno je reći, ali sreća u nesreći je to što su se zemljotres i cunami desili Japanu. Da se desilo bilo gde drugde u svetu, više bi posla bilo sa nedisciplinovanim građanima nego sa posledicama nesreće. Svi smo gledali kako ljudi u toku zemljotresa beže – na vrhove zgrada, jer tamo je najmanja opasnost od slomljenog stakla i šuta, a oni znaju da te zgrade neće pasti… Što reče jedan 11. marta uveče, jedan naslov koji nećemo čitati ovih dana je “Stotine hiljade spasenih zahvaljujući rigidnim standardima gradnje”.
I standardima i izvedbi koja je jednaka projektu, ne sumnjam u to.
Portal The Atlantic je objavio foto-reportažu koja iz posebnog ugla odslikava razmere katastrofe u Japanu. Preporučujem da je pogledate.
(Via)