Fudbalski stadion kluba “Zmaj”, a posle ŽFK “Sloga” jedno je od bitnih mesta vezanih za moje odrastanje (proces koji još uvek traje, pošto se držim one maksime “Growing old is inevitable, growing up is optional”), s obzirom na to da se nalazi u ulici gde sam proveo prve 23 godine života. Glavni stadion, pomoćni, ogroman valjak za ravnanje terena na kojem smo voleli da sedimo, brdo iza stadiona koje je nastalo nasipanjem zemlje od ko zna odakle…
Fudbal je biznis, a biznis se sklapa, gde drugde, nego u kafani, tako da je i ovaj stadion imao svoju. Radila je kako-tako, a onda su došle devedesete, sumnjivi likovi su je držali i posećivali je, tako da je neka nesreća bila neminovna. U ovom slučaju, podmetnuti požar, posle koga je objekat napušten i tako stoji duže od decenije…
U ŽFK “Sloga” sada igraju ćerke nekih mojih ispisnika, a njihovi klinci se motaju po stadionu. Valjka i brda odavno više nema.