Jeste, vraćam se. Luđi nego ikad. Imaćete muke sa mnom.
Prvu fotku u novom ciklusu “jedna na dan”, trećem po redu, objavljujem pre rekapitulacije pod radnim nazivom “365 godišnje – šta sam naučio”. Naučio sam mnogo, ali najveća pouka je da treba raditi, biti strpljiv, razmišljati i produbljivati znanje kroz potragu. To je jedini način za guranje napred. I nema druge: tri meseca je previše pauze. Krećem u novi ciklus.
Kad smo kod guranja napred, znao sam već iz koje sesije će iskočiti prva fotka. Ne zato što istražujem granice kiča (što zbilja radim) nego zbog paradigme jurnjave.
Jurcao sam po gradu i video da se na kasnom popodnevnom nebu formirao neobičan, ogroman oblak koji dobro hvata nisko sunce sa suprotne strane neba. Znao sam da moram da uhvatim to: bio je to prvi “svrabež” za fotkom tokom pauze u projektu “jedna na dan”. Utrčao sam u kuću, zgrabio fotoaparat i bež’ na put u atar, na mesto do kojeg stignem za tri-četiri minuta od svoje kuće, ako li stisnem pedalu gasa malo jače.
Na licu mesta sam uspeo da se smirim i razmislim kako ću. Bio sam dovoljno pribran da bih shvatio kako dinamiku moram da jurim HDR kombinacijom. Tako i bi: ova fotka je kompozitni rad. Blago izdužena proporcija 16:10 služi da naglasim horizontalne linije, a naglašavanje boja je najbliže onome što sam zaista i video na licu mesta, a što fotoaparat u RAW režimu ne može da uhvati “na gotovo”.
Presuda: mišn akomplišd. 
Dinamika odgovara viđenom, nisam džabe napravio tri kilometra (u jednom smeru) i pride sam uspeo da potkačim malo drame. Tamna zona oko tačke nedogleda puta na horizontu je mogla da bude popravljena, ali sam odlučio da je ne diram. Umesto toga, nudim geometriju koja rešava pitanje udobnosti na slici.
Čestitam početak!
Hvala! 😀
Ovo početak? Moglo je i bolje od ove razglednice.
Moglo je, svašta je moglo 😉