Sa nekog od svojih putovanja, Ćale mi je doneo trandžu. Ne onakvu veliku kakve crnci nose na ramenu po raznim filmovima dok se gegaju scenom u ritmu muzike za ples, ali dovoljno dobru da ‘vata sve živo što ti pada na pamet. U to vreme to je bilo kao da me je neko priključio na Internet. Trandža se gasila samo u trenucima kada je nestajala struja, a ja sam provodio sate menjajući stanice, slušajući egzotične jezike i, naravno, muziku.
Moj Hitachi, pored toga što je bio poliglota, imao je i jednu specifičnost. Dugmence kojim sam odlazio na neke frekvencije kojima i danas ne znam ime, na kojima sam mogao da čujem svašta, samo ne nešto svakodnevno i uobičajeno. Otuda, valjda, i moja današnja sklonost ka muzici koja dolazi iz celog sveta.
U tim nasumičnim lutanjima muzičkim meridijanima, Arapi su bili pravo otkrovenje. Moje uši, naviknute na osmotonske skale teško su se privikavale na nešto drugo, a onda sam ukapirao da skoro svaka arapska pevaljka ima tehniku pevanja kao i operska. I, pride, znaju da otpevaju i četvrtinu tona, i još svašta da rade sa svojim glasom. Ludnica! 
Rai muziku, koja dolazi iz Alžira, upoznao sam preko Khaleda. I vremenom otkrio Mamia, koji je tokom devedesetih u tradicionalnu muziku vešto uvukao modernu evropsku produkciju. Zvučalo je moćno i vanvremenski, a u Francuskoj je dobio nadimak “princ raija”.
Onda se pojavio spot za “Desert Rose“, singl kojim je Sting promovisao album Brand New Day (1999). Publika je bila ushićena fenomenalnom pesmom, a ja sam suvo prokomentarisao: Mami će mu ukrasti šou. Sting, ma koliko bio veliki muzičar, ne može da peva poput princa.
Tako i bi. 