Umalo da je zaboravim…
Ima već skoro dve nedelje od tog događaja.
– Da me slikaš! Treba mi nova za profil – reče Projektant Radijatora.
– Aj. Samo, unutra nema mesta, a napolju je preoštro svetlo. Da sačekamo malo.
– Malo se žurim. Ajmo odmah.
– Pa, dobro. Ali znaš šta biva kad se u foto-sesiju ugradi žurba? Biva ćorak.
– Grmbghpfft i tako to.
– Pa dobro. Biće meni za eksperiment.
Tako i bi.
Primetili ste, dakako: u poslednje vreme se igram kombinacijama ekstremnih gradacija svetla. To je nešto kao povratak u prvi razred: svođenje fotografije na proste činioce. Ama, uradio sam ja traženu profilnu sliku i pored pomenutog oštrog svetla i kratkog vremena, nego je bilo nekoliko fotki koje bih u kontekstu “obične” mogao da bacim, ali mi bilo žao zbog dobre figure. I krenem da mlataram po klizačima u Lightroomu kao da sam, božemeprosti, poludeo načisto. No, dok si rekao piksla, ispade silueta kakvu sam mogao samo da poželim. Šta da vam kažem, nego – kad sam završio ovu obradu, pobrinuo sam se da sačuvam preset, mada ga je lako naučiti napamet. Najbolje od svega: ova postavka je tek polazište za dalje eksperimente. I sasvim mi je po volji.
Presuda: mišn akomplišd. 
Štaviše, imam nameru da napravim seriju ovakvih portreta. Sve što mi treba su model koji hoće da sarađuje i oštro spoljno svetlo. Projektant Radijatora se nije oglasio da saopšti svoje mišljenje, ali svejedno: ako mu se ne dopada, neka me tuži udruženju poludelih levorukih fotografa blogera severnobanatskog okruga i zahteva da me izbace iz esnafa. 
Sad samo da dobijem dozvolu za jednu ekstremnu low key fotku koju sam juče izveo…