Vreme će se pokvariti, kažu. Pa dobro, ako baš mora. No, to znači da valja hvatati tračke lepog vremena… Posle dugo vremena, bila je ovo prva mirna subota u koju smo mogli da ugradimo princip “bez žurbe”. Jasna je presudila, a mene nije bilo teško ubediti, da ćemo dan provesti šetajući kud nas noge odnesu.
Fotoaparat je bio u torbi o ramenu. Svetlo je bilo oštro, ali nisam nikud žurio. Znao sam da ću, ovako ili onako, doneti kući jednu fotku na kojoj će ostati zabeležen besprekorni trenutak miholjskog življenja.
Tako i bi.
I šta reći: sediš sa svojim najboljim drugom i udišeš ranu jesen preko espresa (ko kako voli: produženi bez mleka, produženi s mlekom). Kada sam uhvatio tu scenu, tačno sam video ono što ću tek dvanaestak sati kasnije, preko čaše blatine, izvesti obradom koju sad već umem da provedem tako da odgovara zamisli. Mrvica fantazmagorije, malčice vazdušastog sanjarenja u polusenci još uvek toplog kasnog septembarskog sunca.
La vita è bella bella.