Bog je komičar

Moja netrpeljivost prema muzičkoj industriji je dobro poznata. Za njene predstavnike, muzika je zlatni rudnik iz koga se izvlače enormne svote novce, a za mene je to umetnička forma. U retkim prilikama, u industriji se pojavi i dobra ideja, ali se uvek, na kraju, ispostavi da se radi o parama. Krajem osamdesetih stidljivo su se pojavili natpisi o ponovnom okupljanju Bitlsa. Doduše, bez Johna Lennona, on je već bio pokojni, pa se tražio četvrti čovek, onaj koji bi bio dostojan tog radnog mesta. Svotice koje su se pominjale bile su impozantne, a licitiralo se imenima raznih poznatih autora. Navijao sam za Elvisa Costella, jedinog iz mlađe generacije engleskih muzičara koji je imao karijeru bez ikakvih oscilacija, pouzdanog songwritera kome nije bio nikakav problem da se na svakom albumu uspešno prošeta kroz nekoliko žanrova. A i nosio je cvikere, k’o Lennon. Doduše, drugačijeg okvira, ali to se da lako promeniti. Iz “dobro obaveštenih izvora” curele su informacije da se stvari odvijaju kako je planirano, da autorski tandem McCartney/Costello radi punom parom, da su nove pesme na vidiku i da će snimanje albuma da krene u neko dogledno vreme. A onda je, najednom, cela priča iščezla iz medija. Šta se stvarno desilo, to samo akteri znaju. Možda ćemo saznati i mi u nekom izdanju njihovih memoara. Po prestanku aktuelnosti pomenute priče, Costello je objavio album Spike (1989), a McCartney Flowers in a Dirt (1989). Na oba albuma pojavljuju se pesme koje su njihova kolaboracija za potencijalni album novih Beatlesa. Možda pesme nisu epohalne, ali su odlične, što pokazuje da je ovaj tandem, barem na autorskom nivou, dobro funkcionisao. Bog se, još jednom, samo našalio “God’s Comic” je jedna od petnaest sjajnih pesama sa albuma Spike. Nisam siguran zašto volim baš nju, a ne pesmu “Veronica“, koja je bila hit. Možda zbog zanimljivog višesmislenog teksta, neobičnog muzičkog aranžmana, Elvisovih glasovnih akrobacija ili nečeg sasvim desetog… Nije ni važno. Znam samo da je često slušam.