I tako smo najzad stigli u Niš, posle punih osam dana puta…
Niš je priča za sebe: grad u kome se dobro osećam, u kome imam dobre drugare, a u kome se dešava značajan muzički festival… Na ono tipično demagoško pitanje novinara “Exit ili Guča?”, čime bi izvesno trebalo da se svrstamo u jedan od dva belosvetska poimanja Srbije, ja bih odgovorio jednako demagoški: Nišville. Dovoljno ću vam reći ovako: od 24 headlinera, u času kupovina ulaznica za ovogodišnnji Nišville znao sam za samo dva. A kako je na festivalu, pričaću vam drugom prigodom…
Uglavnom, veče uoči dana glavnog programa, neka dešavanja su već počela. Smestili smo se na već poznatom mestu, kola ostavili na drugom, takođe poznatom mestu, a onda otišli na kasni ručak ili ranu večeru, neka to zove kako ko voli, u kazandžijsko sokače. Dok sam čekao mezetluk, pad mi pogled na prekrasnu boju neba iznad “Kalče”. I ne budem lenj:
Nije da nije, malo sam se igrao parametrima boje i svetla dok nisam bio baš zadovoljan. No, to je to. Mišn baš sasvim akomplišd. 
A kako je bilo na nastupu Darka Rundeka, teško je da se priča. Valjalo je biti tamo.