Volim vizionare, bilo koja umetnost da je u pitanju. Imaju, bre, petlju da teraju svoje, ma koliko ih okolina razumevala ili ne. A ne kao većina od nas: pos’o – kuća, sa nešto malo razonode između. Što bi jedna moja prijateljica rekla: “Fuj! Kakav to je to život?” 🙂 Sa jedne strane, jeste ona u pravu, lako joj je da tako gleda, još uvek je sisanče na državnim jaslama pa je ništa ne žulja. A sa druge, nikada nije delila moju opčinjenost neobičnim ljudima u kojima sam pokušavao da prepoznam nešto što se, na prvi pogled, ne vidi. Mogla je neprestano da gleda reklame, da ih duhovito komentariše i da se dobro zabavi.
Eeee, da sam i ja takav, lakše bi mi bilo. Mene reklame samo nerviraju. Izgleda da se nisam rodio kao potrošač. 🙂
Kada bolje razmislim, ispada da ja ovde reklamiram muziku za koju mislim da je dobra i interesantna. Fuj! 🙂
No, da se mi vratimo vizionarima. Kao klinac sam se palio na elektroniku. Valjda to rade sva deca u nekom periodu svoga života. A onda sam video sliku Emersona sa onim svojim šifonjerom od Mooga i skroz pošandrcao. To čudo je ispuštalo takve zvuke… da me je držalo hipnotisanim još desetak godina. 🙂
Pojavili neki novi klinci, synthesizeri nisu više bili eksluziva, prelazilo se sa analognih na digitalne, sa monofonih na polifone… Postajalo je sve zanimljivije…
A onda se zavrteo opičeni spot za pesmu She Blinded Me with Science i pomislio sam: nije li 
ovo novi Bowie, samo dvadeset godina mlađi? Za novo doba i svira pop muziku! Svidelo mi se toliko da sam odmah poručio album The Golden Age of Wireless (1982). I što sam ga više slušao, sve sam bio opčinjeniji. Thomas Dolby je bio poptpuno nepredvidljiv! Osim što je pisao odlične pesme koje se pamte, sasvim dobro pevao i proizvodio neobične zvuke u svojoj radionici koji su se svaršeno ulapali u besprekornu produkciju, Dolby se bavio za, u to doba, čudnim temama: radio talasima, vetrenjačama za proizvodnju struje, kompjuterima… sve podgrevajući imidž ludog naučnika koji je zalutao u muziku.
No, pravi muzičari se ne daju zavarati, pa je neko vreme koproducirao albume i sarađivao sa nekim od najvećih muzički imena XX veka. Lista je poprilično impresivna: Joan Armatrading, Foreigner, Def Leppard, Stevie Wonder, George Clinton, Herbie Hancock, Joni Mitchell… ima ih još puno i svi su žanrovski šaroliki. Pride, snimao sopstvene albume koji su proizvodili minorne hitove, ali ništa više od toga. 🙁
Odjednom je potpuno nestao. Šture informacije su govorile da se bavi kompjuterima, studijskom tehnologijom, pisanjem muzike za reklame, zvonjava za mobilne, programiranjem muzičkog softwarea… pametan i svestran čovek.
I cela priča o Dolbyju je izvetrela iz moje glave sve dok mi lekar nije naložio da pijem pivo umesto vina, zbog sklonosti mojih bubrega da sviraju repertoar Rolling Stonesa kada im se ćefne. 🙂
Bljak, rekla bi ona ista prijateljica sa početka teksta, al’ kada se mora… 🙂 I setim se ove pesme, za koju mu je inpiracija bila reklama za pivo, prosururfujem malo da vidim šta radi… Ovo sada je, što bi on rekao, Age Of Wireless u malo drugačijem kontekstu.
Vidim, ima novi album. Bacim uvce na njega i ponovo me, kao i uvek, iznenadi. Svira Americanu, i to dobru! Dalje… Muzički urednik na TED portalu, ponekad svira sa gostima pre govorancija, i još svašta nešto…
Tako naučim da vizionari to ostaju celi život, a plavuše su, često, pametnije od crnki… Iako vole da gledaju reklame. 🙂