Danima mi se mota po glavi, a ja nikako da se setim odakle je došla. Mislim, pesma, nema danas lascivnih priča. 🙂 Nisam, iz inata, hteo da uposlim Gugla, hteo sam da se sam setim. I tek tada nastaje problem. Ne zbog godina, već zbog velikog uzorka. Pa pretraživanje onoga u glavi sporo ide. 🙂
Vremenom se čovek navikne na sve to, pa samo pusti program u pozadini i radi druge stvari. Rezultat će, kad-tad, da se pojavi. Nevolja je što se, po pravilu, rezultat pojavi usred nekog drugog posla, pa nastane tarapana: započeti posao treba dovršiti, a misli traže da što pre budu zabeležene, da ne odvrludaju predaleko i zagube se.
Zato, bataljujem sve započeto, može neko vreme da pričeka.
Bubnjare u bendovima obično dožiljavamo kao sporedne likove. Sede pozadi i drže ritam, a fokus na koncertima je uvek na onima u prvim redovima, obično pevaču i gitaristi. No, ima izuzetaka koji potvrđuju pravilo: po neki bubnjari znaju i da zapevaju, neki u toku koncerta dohvate drugi instrument i urade sa njim takve egzibicije da ostanete bez daha, sve se pitajući zašto uopšte traće vreme za bubnjevima, a ima i onih koji su, naprosto, svestrani muzičari.
Jim Capaldi pripada ovoj poslednjoj grupi. Iako publici uglavnom znan kao bubnjar kultne engleske grupe Traffic, Capaldi se mogao pohvaliti zajedničkim nastupima sa mnogim viđenim imenima poput Hendrixa, Georgea Harrisona, Alvina Leea & Claptona. Malo li je? 🙂
Zajedno sa Steveom Winwoodom napisao je većinu materijala koji su Traffic zabeležili na svojim albumima. I, iako je imao važnu ulogu u pisanju pesama, retko se u grupi hvatao mikrofona. To je ostavljao za svoje solo izlete.
Već prvi solo album Oh How We Danced (1972) pokazao je sav raskošan talenat koji Capaldi poseduje. Pesme su sjajne, akcenat je na njima samima a ne na virtuozitetu prisutnih muzičara, šetanje po žanrovima nije nikakav problem, a pevanje je upečatljivo. Snimljen je u Muscle Shoals Sound studiju, baš tamo gde su snimljene mnoge antologijske ploče poslednjih decenija. Pored stalnog studijskog benda iskusnih muzičara koji “sviraju sve”, na albumu gostuju i svi članovi Traffica. Posebnu ulogu je imao Paul Kossoff, gitarista grupe Free.
Ovaj album sam slušao mnogo i često. Zato što sam, u to vreme, imao malo ploča. Uvek me je oduševljavala neka kohezija koja se oseća prilikom slušanja. Što bi danas rekli, vibe prisutnih muzičara koji sviraju i dišu kao jedan. Muzički prekrasna “Don’t Be a Hero” je sve ove godine ostala enigma za mene. I pored bezbroj pokušaja da “uhvatim” smisao teksta, priznajem, nisam uspeo.
Na čemu li su bili dok su snimali? 🙂