Данас, кад неко нешто прича а нико му не верује, неко обавезно улети са “фотке или (ће бити да) се није десило”. Што је, у ствари, случај са добрим делом историје свих места која немају да плате да им се историја укуца у интернет.
И нема везе што се ради о чувеном бенду, који још увек има племе следбеника, већ друга генерација музичара у њему уредно наштанцује понеки албум с времена на време, овај концерт се није десио. Нема фотки, нигде не пише, Гугао није обавештен.
И нема везе што сам био тамо… од све мрежне фактографије, нашао сам само један забити блог где вели “June or July, 1970: unknown venue, Belgrade, Socijalistička Federativna Republika Jugoslavijа”. Пре тога Загреб и Сарајево, потом Констанца, Букурешт, Плоешти, па Варшава и Познањ, исто без икакве потање локације и са “један од тих јунова, јулова, срећа што их нема више сличних”. Ниједног чланка, ниједне фотографије, само један ред у петогодишњем списку концерата, па и то скрнаво.
Откуд ја на једном таквом концерту? Па, завршио осми разред са, хм, замало скроз одличним, победио на неком такмичењу, а било и неке родбине у Београду па сам могао на њих да се ослоним за преноћиште. Јер, та логистика ме увек, и касније, убијала у појам – последњи бус из Београда креће у, ваљда, девет, таман кад нормалан рок концерт стварно почиње. Ово је био добар стицај околности, којим сам се окористио само тај један пут… јер још нисам био почео да купујем плоче. После није било пара ни за оволико.
Медијска најава је била убитачна за оно време. Никола Нешковић је на “Музичком релију” неколико дана унапред пустио практично све са два дотадашња албума, а и двестадвојка је уредно одужила реда, наравно нису изостали ни “Вече уз радио” и можда још једна или две преостале рок емисије, које су од свог једног или два сата недељно одвојиле довољно да се пусте две-три песме и објасни шта је тај џез рок. Песме сам већ знао довољно напамет, јер сам код другара Пере преслушао та два албума и, чак, држао омот у руци. Ћуј држо, ћито, ба..
Откуд, пак, овај концерт код нас? Хладни рат се увелико подгрева, БС&Т су на свом врхунцу, бар четири њихова хита су у оптицају негде високо, и они забасају чак овамо, и то баш тад а не да, као сви поштени музиканти, чекају да буду пред пензију па да сврате? Мрежа ипак зна понешто о турнеји, ако не и о концерту. “Крв, зној и сузе” су имали проблема са државом САД, јер им је певач, Дејвид Клејтон Томас, био незаконити усељеник, из Канаде. Правили су им грдних проблема око његове радне дозволе, визе и којечега, и на крају их ставили пред понуду коју нису могли да одбију: да одрже низ концерата иза гвоздене завесе, а онда ће виза сама да му слети у руке. Пошто им је Дејвидов глас био сувише везан за имиџ групе (мада не пева све он), пристали су, а онда је остатак рокерског света кренуо да пљује по њима како су се продали систему.
Концерт је требало да се одржи 22. јуна, и појавили смо се теча и ја уредно на капији Таша кад је и требало, и онда објаве да је киша наквасила каблове, па ће свирати сутра кад нађу фен да их осуше. Опет, логистика “како јавити кући да остајем још један дан” је некако сређена (тада још нисмо имали телефоне по кућама, па је теча с посла звао неког од мојих на посао), и из другог пута сам успео да видим концерт. Данас бих рекао, концерт као и сваки други, одсвирали све без грешке, тачно онако како звучи на плочи, чак је и неки момак са соло гитаром, изигравајући предгрупу, одсвирао “Које игре људи играју”, можда је то био и Џо Саут лично, ко ће га знати, нигде не пише. Публика је била, како и ваља, подједнако занимљива – видео сам из близа тај београдски рокерски крем. Стајао сам наслоњен уз ограду (први концерт, људи, техника дијагоналног провлачења и заузимања бољег места је још у даљој будућности) и уочио извесног пљунутог Персија Слеџа (чију сам фотку први пут видео више година касније, ваљда тек на мрежи, и схватио да сам побркао лончиће) и још доста занимљивих ликова.
Данас кад је сва та музика на два клика од главе, на плејлисти имам и првих неколико њихових албума, и један уживо. Чак сам имао и један на винилу, да л’ пети ил’девети, који сам ’78 продао у Москви за 25 рубаља… јер то већ није било то. А тај албум уживо скоро никад не преслушам до краја. Добри сте били, момци, ал’ стварно је требало много раније да најурите велечасног Томаса, или да му објасните да рок концерт није тезга за продавање религије.
Komentari su onemogućeni.