Eeeee! – što reče vozač onog taksija od Detelinare do Veternika na moje pitanje kako je moguće da u Ladi istovremeno bude sve ispravno i sat radi.
Sada bi bilo kakvo objašnjavanje razloga za zastoj zvučalo patetično. Prosto, desio se Dan mrmota 1, pa dva dana vazduha, pa Dan mrmota 2, pa sinkopa jedna, druga, treća, jesenja fjaka i mož’ ga onda… da sad ne lajem šta ga onda mož’. Sastavljam ovu kompilaciju u noći nakon dana kada mi je ispred nosa izmakao jedan dobar objektiv ispod cene. Toliko sam se razočarao u neuspeh nabavke da će mi trebati neko vreme da se oporavim. Radna terapija je najbolja, rekoh naglas i latih se posla.
To, međutim, nema nikakve veze sa činjenicom da sam ovih sedam komada pripremio još pre desetak dana, ali nisam imao kad da ih spakujem u čestit prilog. Pa, nikad nije kasno…
– * –
3-126, 3. novembar 2013.
Želeći da me malo osokoli posle (prvog) Dana mrmota, Jasna je odlučila da mi napravi gozbu od nedeljnog ručka. Srećom, meni za potpunu egzaltaciju ne treba mnogo: komad mesa i čaša dobrog vina. A šta je ukusnije od pečenih rebara? 
Čista ljubav koju moram, najvulgarnije moguće, da ovekovečim u dvodimenzionom prostoru…
– * –
3-127, 4. novembar 2013.
Dan mrmota (2) je počeo i ja sam sa zebnjom primetio da će mi možda nedostajati materijala za projekat “jedna na dan”. Nisam imao vremena ni za kakvo veliko eksperimentisanje. Rezignirano sam zgrabio fotoaparat i uslikao ikone onih programa u traci zadataka u Windowsu koji su mi danima ostajali otvoreni. Nećete prepoznati četiri ikone: reč je o nekakvim namenskim alatima za potrebe posla koji radim i koje pravi kompanija sa kojom sarađujem. Da, dobro vidite, to u sredini je plavi patlidžan: pravi programeri su perverzni i ne trude se da to sakriju. 
– * –
3-128, 5. novembar 2013.
Bio divan dan, pa reko’ da se ovekovečim, kad već niko drugi neće da me slika. 
– * –
3-129, 6. novembar 2013.
Prošetao sam Dugu Cev sa sobom, kad sam već odvojio petnaest minuta vazduha da skoknem do kioska ispred bolnice u nameri da kupim novo izdanje National Geographica. Još prolazeći kroz dvorište bolnice, što je moja prečica ka sledećoj ulici, razmišljao sam kako jedan od ključeva dobre fotografije predstavlja sposobnost fotografa da u stvarnom svetu vidi izolovan kadar. Sa teleobjektivima, to iskušenje je veće, jer uglovi su drugačiji i javljaju se neke pojave koje je teško zamisliti (najpre: perspektiva postaje vrlo relativna). I samo što sam pomislio kako sad treba obraćati pažnju na detalje, upadne mi u pogled detalj kuće udaljene šezdesetak metara, gde je jedan koš sa sve tablom predat zubu vremena… Nacrtale se neke čudne kombinacije linija, pa sam uklonio boju da bih bolje istražio šta se tu dešava. Zašto baš plavi ton? Nemam pojma! Nešto me potaklo, vrag će ga znati. 
– * –
3-130, 7. novembar 2013.
Svetlo je dobilo čudnu boju, izašao sam na terasu da pogledam i ocenio da bih mogao da pokušam nešto. Istrčao sam na ulicu sa Draguljčetom navrnutim na fotoaparat. Dok sam stigao, već sam otvorio blendu do daske, nameravajući da uhvatim Sunce kroz list koji je jedini u fokusu. Avaj, dok sam stigao i sve namestio, Sunce pobeže. E, nećeš vala! Štriknem par kadrova; kad sam uhvatio ovaj, znao sam da je pravi. Obratite pažnju na teksturu desnog lista na većoj fotki. 
– * –
3-131, 8. novembar 2013.
Orah preko puta je zasadio moj pokojni otac. Bio je to samorast u bašti, pa ga je Rade preselio na korisnije mesto. Kako je opalo lišće ove jeseni, tako sam najzad shvatio da je ostao samo on, jer orah u dvorištu je nastradao, da sad ne analiziram zašto. No, već duže vreme me je žuljalo da pokušam da “uramim” taj orah na ulici pomoću zidova i linija od kapije. Nisam potpuno zadovoljan, jer zamisao je bila drugačija, ali ajde-de, sezona lova na idealan kadar je otvorena. 
– * –
3-132, 9. novembar 2013.
Pedeset puta sam se preslišavao “napravi taj kadar!” i nikako da se desi. Presudila je Duga Cev, koja se pokazala idealnom za posao: ovo je odušak kotlarnice bolnice. Sadržaj je, naravno, nebitan, ali postoji neki vrag koji ne umem da opišem i koji čini ovu scenu zanimljivom. Verujem da su posredi linije, malčice i oblici, a nisam hteo da se više upućujem u analizu boja – ostavio sam ih iako sam imao jak nagon da pređem na monohromatski prikaz u visokom kontrastu. Ali tako bih dobio nešto drugo, verovatno mimo željene ravnoteže. Ovo je dobro: idemo dalje. 
– * –
Bio bi to prvi kontigent nadoknade u novembru. Ostalo se krčka i biće kad bude. Verovatno kroz dan-dva. Strpljen, spašen.
Estetski mi je najlepša ona “plava”, tekstura kuće u prvom planu mi izgleda ko da je neki slikar uljanim bojama naslikao. Ali pošto sam gladan, glasam za krompiriće na prvoj, izgledaju izazovno.
Tekstura te kuće zaista i u prirodi izgleda tako – reč je o ko zna koliko slojeva kreča preko malterisanog zida, pa ako šta otpadne, oni to zamažu gips-malterom svake godine pre krečenja. A to je kilavo na duge staze, pa se potklobuči.
A rebarca… Eh, pa to je van konkurencije 🙂 Negde sam pročitao da se uspešna fotografija hrane lako prepozna: ponekom posmatraču krene da krči stomak 😛 Nisam kriv!