Nisam zaljubljen

Kad sam čuo šta je Čeda Fancy uradio, uputio sam mu pitanje: “Postoji li neki rock’n’roll eufemizam za ‘ljosn’o na dupe’?” Jer, ako bi se ikako moglo opisati to što sam doživeo kad sam čuo OVO, onda se to baš tako opisuje.

Da li ste ikad doživeli šok nakon što ste dugo, godinama, mislili da znate sve (ili skoro sve) o nekome ili nečijem delu, a onda se to zamalo srušilo u času? Da bi bilo luđe, u epizodi koju pominjem, posle prvog šoka sam shvatio da je otkriveno nešto veličanstveno. Da, maleno, dvadeset sekundi drugačijeg miksa jedne pesme, ali upravo veličanstveno.

Prvo da čujete: pred vama je izvesno najpoznatija pesma grupe 10cc, “I’m Not in Love“, hit singl sa veličanstvenog albuma Original Soundtrack (1975). Ali obratite pažnju, jer čućete nešto što do sada niste čuli.

Jeste li čuli?

Ponavljam: jeste li čuli šta se dešava između 1:52 i 2:12? Da vas podsetim: poslušajte kako zvuči original. A sad opet skočite na ovu verziju…

Kako je moguće?

Moj stari drugar Čeda Fancy kopao je po Cevki i našao jedan zanimljiv mini-dokumentarac o snimanju ove pesme (preporučujem!), u kojoj Eric Stewart otkriva detalj iz vremena produkcije. Stewartova autorska i producentska ideja je bila da na rečenom mestu ide vokalni prelaz, ali Lol Creme, dežurni klavijaturista benda, insistirao je da tu ide električni klavir. Pošto su svi već bili preopterećeni i zapetljani dubioznom produkcijom albuma, to Stewart nije insistirao na svojoj ideji: svakome je već bilo rada preko glave…

Desilo se šta se desilo sa grupom: posle četvrtog albuma How Dare You! (1976), četiri jake ličnosti nisu više mogle zajedno. Godley i Creme su pokrenuli svoju priču, a Stewart i Gouldman su nastavili rad sa bendom koji u kontinuitetu radi do 1983, a sa raznim višegodišnjim pauzama zapravo do dana današnjeg (mada, Stewart je konačno odustao od jahanja mrtvog konja 1995. godine).

Uglavnom, čeprkajući po studijskim arhivama, Stewart je zapanjeno utvrdio da “vokalni most” nikad nije izbrisan sa trake. Zapitao se šta bi bilo da je pesma tako završena i zaključuje da bismo se verovatno navikli, kao što smo se navikli na taj klavir…

E, pa neće biti. Ovo sa glasom je toliko nadmoćno da ja nemam reči. Eufemizam iz uvoda je pravi: odvalio sam se kad sam čuo tu verziju i sad me ona obuzima.

Da: otkud ova verzija? Čeda Fancy nije mogao da odoli (no, slučajno znam koliko voli matični album ove pesme i, uopšte, 10cc), pa je napravio audio-miks, izvlačeći to parče iz dokumentarca, jer tamo se dobro čuje. Rezultat nije hi-fi, ali ko te pita: ilustracija je ubedljiva. Pre desetak dana je objavio taj rad na svom profilu na fejZbuku, gde se desila i ona rasprava. I još od onda se kanim da napišem ovaj prilog.

Mene posebno fascinira otkriće da je još tada svako u grupi 10cc vukao na svoju stranu. Mislio sam da su u vreme kreiranja ovog albuma još uvek bili homogena četvorka, ali sad mi se sve čini da je seme razdora nastalo mnogo pre. Sledeći problem se nameće: znajući koliki cirkus od produkcije je napravljen dok nije izvajano remek-delo “Une Nuit a Paris“, koje otvara album (poslušajte!), šta sad da pomislimo da su odbacili, prećutali ili utajili u tom ludilu? Mada, tu pesmu su sklopili Godley i Creme, koji su očigledno predstavljali agresivnu struju u bendu; možda tu nije bilo popuštanja.

– * –

Album The Original Soundtrack je vredan posedovanja: ja ga odavno imam na vinilu i ljubomorno ga čuvam. Preporučujem vašoj pažnji i više toga od grupe 10cc; prva četiri albuma su apsolutno vredna pažnje i slušanja.Nisu izgubili na ideji ni posle 40 godina. Kada pride pomislimo kako su se tada nužno snalazili u studiju, gde tad nije bilo “samo zamisli zvuk, napravićeš ga posle na sintu”, taj rad zaslužuje još veće poštovanje. I zato bih vas zamolio da, barem u mom prisustvu, ne nazivate ovu muziku anahronizmom.