Čvaknuo me virus, baš kada sam mislio da će da me mimoiđe rednja. Zovem doktorku koja mi se ne odaziva, tipujem da je na još jednom od brojnih usavršavanja o trošku… Ma, neću o tome, ionako sam razdražljiv & povremeno “ujedam”. Ko god da mi se nađe pri ruci.
Kada već nije toliko strašno, daj da prionem na tradicionalne metode. A od malo buncanja neće biti preterane štete.
Brzo preturanje po špajzu me ostavlja u uverenju da imam sve potrebno za brzu sanaciju postojećeg stanja, pa trpam u sebe sve što se u prošlosti pokazalo delotvornim. I čekam da zaspim, jutro će biti bolje od večeri.
Šipak! Mikroorganizmi imaju neki svoj život, ne daju se tek tako, glava me rastače & groznica trese… Javljam dežurnom na Suštini pasijansa da nema ništa od obećanog posta, još malo pa ću početi da buncam…
– Samo ti piši, najbolji su ti postovi kada buncaš. 🙂
Kontam, možda je čovek u pravu. 🙂
Zaspim & sanjam, sve u koloru. Svašta! Voleo bih kada bih mogao da ih prepričam te snove. U jednom trenutku posumnjam da mi deca nisu stavila peyote u teglu s medom, pa zbog toga fantaziram. Posle me grize savest što ih optužujem, nisu ona kriva što sam sklon fantaziranju, ne trebaju meni peyote…
Brižni Junior pokušava da mi pomogne, a ja ga navodim da pronađe Enigmatic Ocean(1977). Ako ne pomaže francuska kuhinja, pomaže francuska muzika. Lagano, rasplinuo sam se u stotine boja… Više ne boli. 🙂
Zaboravljam sve naslove dnevnih novina i tonem u san… Sve misleći da ću se probuditi na nekom drugom mestu, u nekoj drugoj zemlji u kojoj sve može ako znaš i hoćeš.
Iluzija, ponovo buncam…