E, svašta… Baš svašta. Dokle dopire licemerje jednog društva, da mi je znati. Ne pere ih ni to što su obrnuli čunak. Mada, nisu oni Srbiji ni do kolena u tom sportu…
Maločas pročitah na blogu NME: Savet za standarde u emitovanju u Kanadi (CBSC), glavni cenzorski organ te države, juče je odbacio zabranu sa javnog emitovanja pesme Money for Nothing grupe Dire Straits, jedne od ključnih numera romantičnog vremena rocka, iz doba kad je vazduh bio čist, seks prljav, a MTV avangardno mesto. Boktemazo, pa čak je i spot bitan u istoriji: to je prvi hibridni muzički spot čiji animirani deo je kompletno renderovan na računaru. Da se prisetimo…
Uva muva…
A zašto su uopšte udarili rampu? Zato što je neki mamlaz iz Donje Pripizdine na Nju Faundlendu čuo tu pesmu na radiju (koji verovatno, teoretski pokriva populaciju od 5.950 stanovnika) i u njoj prepoznao da se triput pominje reč faggot, tj. termin that little faggot (žargonski izraz sa značenjem “taj pederčić”). E, onda se taj puritanac požalio, a Kanada voli da pokazuje kako je demokratična i kako se brine o osećanjima svih svojih građana. I tako, brže-bolje zabraniše pesmu, na pravdi Boga.
Utisak koji je izazvan verovatno ne treba prepričavati: blamaža je bila vrhunska. Na stranu sarkazam: još od te 1985, kad je objavljen album Brothers in Arms, postoji radijska verzija numere Money for Nothing sa autocenzurisanim tekstom, baš u anticipaciji ovakvih slučajeva. Ali svejedno: ovde je rampa bila brža od pameti, a birokratsko načelo o zaštiti građanskog morala brže od kritičkog razmišljanja.
Neće to stati: tek je počelo.
Muzička cenzura je tek senka od vrha ledenog brega. Radiće to svuda po planeti, koristiće stotinu jebenih izgovora za svoje postupke i, u duhu pravih licemera, samo će čekati nečiju reakciju da bi iskoristili pravo na svoju usranu repliku.
Izgleda da je počelo da važi ono iz Orvelove “Životinjske farme“: Sve su životinje iste, samo su neke malo više iste.
Jeste, mislim na LGBT populaciju koja je odlučila da bude jednakija od mene.
Marginalnim skupinama se pridaje značaj ne zbog toga što su simpatične širokoj populaciji, nego zato što društvo tako, tobože, dokazuju svoju tolerantnost i veliku demokratičnost. Apsolutno uporedivo sa onim kad političari nose voće i slikovnice u romska naselja, umesto da stanovnike tih naselja privedu nekom zaposlenju. Slikaju se sa njima, izjavljuju kako su im mili i dragi, a onda okrenu glavu prvom prigodom.
I naravno, JAKO paze da neko od nas ne kaže “Cigani” i “pederi”, iako Cigani i pederi uglavnom i sami sebe tako nazivaju, jer Bože moj, to su uvredljivi pojmovi. Seli belokošuljaši u neki kabinet, većali i većali, pa odlučili da su reči “peder” i “Ciganin” uvredljive; licemerje veliko kao planina. Na stranu kvazi-intelektualno poimanje značenja dve hiljade godina starih reči… Jebote, to sam čak i doživeo: neki ludak koji u svom životu nije promolio nos u neku cigansku kuću, a kamo li kamoli da je imao sjajne drugare među Ciganima kao ja, našao je da mi objašnjava kako treba da nazivam te ljude.
Licemerje je postalo etalon i tu se ništa ne može. Pritom mnogi hoće da su veći papa od pape, pa više para, publiciteta i društvenog angažmana daju psetu koje je neki psihopata unakazio nego porodici sa petnaestoro dece čiji hranitelj ne može da nađe sebi stalni posao – a to je sve što traži od društva. A zašto se dešava tako? Zato što je gladnih porodica trista hiljada i oni jadnici na vlasti nemaju rešenje za njih, a jebeno pseto je u tom času bilo jedinstveno i veoma prikladno da pokažemo kako smo zreli za evropske integracije…
Čujem, pojavilo se još jedno kuče: baš prikladno, ali priča je potrošena. Gospodo, probajte sledeći put da fingirate brigu o životinjama koristeći mačku. Ili, još bolje, proslavite se sa nekom porodicom bubamara ili leptira kupusara.
Ljudi kupusari će za to vreme i dalje da budu gladni.
Licemerje je toliko veliko da prekriva celu državu. Zajebali smo mi Kanadu odavno: znamo mi da treniramo i upražnjavamo glupost kao načelo mnogo bolje nego oni.
Onaj uzgajivač žirafa nije zadovoljen medijskim uspehom provodadžijske žurke koju je napravio o trošku građana svoje varoši, nego šalje parove na more, opet o trošku građana, i jošte zasluge pripisuje sebi. Za to vreme, po Kikindi opet seku drveće jer je nekom idiotu naspelo da se proslavi građevinskim radovima (kao da to radi o svom trošku za korist varoši) koji počinju ispred škole prvog septembra. Pravi datum za započinjanje radova oko škole, i to čupanjem drveća. Mašala vam kačamak, gospodo.
Pardon: gospođe i gospodo. Žene su emancipovane u potpunosti, pa među lokalnim lopužama iz opštinske vlasti u mojoj varoši ima i solidan broj žena.
Licemerje, pa to ti je. Što ono reče Paja Vujisić u čuvenoj sceni kupanja: drugi jebu, a ti se, Muzafere, kupaj!
(Via)
Pa, zar i ti!? Zar i ti? Šmrc…. Ovaj život više nema smisla… 🙁
…u neku cigansku kuću, a kamo li da je imao sjajne drugare…
Stvarno ne mogu više da čitam.
Ostaviću za kasnije, kad ispraviš grešku… 😉
Hm, tog hranitelja niko nije terao da pravi toliku decu, i ne znam koliko plaćen posao bi trebalo da imaš da bi pristojno odgajao petnaestoro dece. Poslovi u principu nisu humanitarna kategorija, tako da to koliko neko ima dece ne bi trebalo da bude kriterijum pri zapošljavanju, nego to koliko može da doprinese poslu poslodavca…
Ja ne znam da je država davala novac psetu (psi i ne mogu da troše pare), nego su pojedinci dobrovoljno plaćali za njegovo lečenje.
Hm, tog hranitelja niko nije terao da pravi toliku decu, i ne znam koliko plaćen posao bi trebalo da imaš da bi pristojno odgajao petnaestoro dece. Poslovi u principu nisu humanitarna kategorija, tako da to koliko neko ima dece ne bi trebalo da bude kriterijum pri zapošljavanju, nego to koliko može da doprinese poslu poslodavca…
Ja ne znam da je država davala novac psetu (psi i ne mogu da troše pare), nego su pojedinci dobrovoljno plaćali za njegovo lečenje.
Kod nas se takva institucija zvala Šund komisija. Mislim da je Drugi način fasovao sa pesmom “Prođe ovaj dan”. Osim ovog promašaja imala je pozitivnih konotacija, u pogledu oporezivanja 99% izvođenja na današnjem Pinku. Svi pismeni to kontaju.
Što se tiče nastavka teksta, razočarao si me i kao drug i kao kumunista da sise posvetio temi cigana i pedera. Uostalom, niko nije savršen.
Just for the record (pošto ne znam da li je u startu postojala greška koja je ispravljena na Borisovu inicijativu ili Boris misli da je u ovom kontekstu ispravno “kamo li”).
U funkciji veznika, složenica “kamoli” piše se sastavljeno.
Primer: Nisam se najeo, a kamoli prejeo.
U značenju: Nisam se najeo, a još manje prejeo.
U upitnoj funkciji, to više nije složenica pa je ispravno rastavljeno pisanje “kamo li”. Dakle, tu imamo dve reči:
1) kamo (upitni prilog za mesto);
2) li (upitna rečca).
Primer: Kamo li se uputio po ovom kišnom danu?
U značenju: Gde li se uputio po ovom kišnom danu?
Grbo, mislim da je vreme da napišem onaj prilog o kom smo pričali pre XY meseci, ako ponuda i dalje važi. 🙂
Gorancho, bilo je napisano rastavljano: pisao sam prilog u sitne sate, već umoran, pa sam grešio u kucanju (grešim i kad nisam umoran). Borisova primedba je bila na mestu, pa sam ispravio tekst. Pogrešio sam za toliko što nisam precrtao stari tekst, pa dopisao novi, da ostane trag grešci; to ću sad da uradim retroaktivno. Stoga, ovo je usput bila i pouka tehničke prirode, a ne samo jezičke.
A ponuda važi i dalje, dabome.
Da, da! I baš tu i tako da pogrešiš. Kako nisi pogrešio sa “kamol i” ili “kam oli” ili… 😀
Marfijeva posla. Marfijevap osla 😀
Čekaj, bre! Sad mi tek ništa nije jasno. :
Da l’ se kaže:
“Je li smo jeli?”
ili
“Jeli smo. Je li?”
😀
—
Setih se onog vitza(?) kad žena iz Dalmacije pita sina:
– Jesi l’ jea?
A ovaj u modernom duhu odgovara:
– Jea!
– Dabre! Pazi, kobre!
– Ko, bre?
– Da, bre!
Oni su bar to odlučili sami za sebe (uz žešću podršku), a ko je za Cigane odlučio da treba da budu jednakiji od Srba?
Konkretno, imao sam frku da upišem dete u državni vrtić. Juri papire, traži vezu (Srbi smo, je l’ te?),… A onda n-ti problem – ne primaju decu u vrtić ako samo jedan roditelj radi (supruga radi, ali nije prijavljena). I na kraju želim da makar prijavim dete, pa da ga upišemo ako neko ko je dobio mesto odustane (iz bilo kog razloga), da bi mi direktorka vrtića u poverenju rekla “Gospodine, ostavite prijavu, ali odmah da znate – dobili smo smernicu iz uprave grada da su deca iz Romskih porodica prioritet!”.
I? Šta sad? Ništa! Eto, budi građanin nižeg reda u vlastitoj državi!
Шгјз… мени се комшија жалио да је неки његов рођак хтео да купи недовршену кућу на другом крају улице, па га на суду завлачили да то неће моћи јер кућа није уписана, тј претходни власник није средио папире. Онда се појавио један други (мој бивши ђак, бтњ, сасвим нормалан, колико га знам), и средио све папире за три дана и пазарио. Каже комшија, “нема бре, кад си фарбан ништа не може, кад ниси све може”.
С друге стране, од свих фарбаних комшија, једино за њега знам да има радног стажа, и за неке преко пута од те куће да су имали успешну агенцију за регистрацију возила, док се то још није толико контролисало па су затворили.
Ima neka (mislim nikad proverena) priča da je scenu ubacio režiser, a da je nema u (originalnom) scenariju…
Pa šta ja znam: meni to ipak više liči na Abdulaha Sidrana nego na Kustu.