Rođendan Šerloka Holmsa

Ljubaznošću prostorvremenske fluktuacije, do jednog od samuraja Suštine pasijansa, iz daleke budućnosti, uz specijalno izdanje Autostoperskog vodiča kroz galaksiju u kome se detaljno opisuju efekti svegalaktičke popularnosti benda Sateliti na omnirazočaravajuće odumiranje dela sekundarnih panseksualnih karakteristika ženske populacije Erotikona 6, stigla je i priča o jednoj proslavi rođendana Šerloka Holmsa. Prenosimo je ovde ekskluzivno i bez izmena, bez obzira na očigledne vremenske nelogičnosti u tekstu, čime ostavljamo čitaocima da razmisle o tome koje sve događaje naša civilizacija nekorektno stavlja u istu ravan. Priču o, je l’, popularnosti (kah-kah), propadanju (šmrc…) i renesansi (gulp!) Erotikona 6 ostavljamo, kao i obično, za neku drugu priliku.

Dugo sam izbivao iz Londona. Obaveze prema Kruni, koje sam preuzeo zbog misterioznog odsustva (nezvanično pripisanog izvesnoj dami zanosnih oblina retko viđenog broja) gospodina Bonda, Džejmsa Bonda, na organizovanju i realizaciji oružane pobune na trgu Majdan u Kijevu, zbog potreba prisajedinjenja Krima Rusiji koje će otvoriti prostor za energetsku krizu u Nemačkoj koje će dovesti do ozbiljnih problema pri komunikaciji sa novinarima i sa posledičnim pražnjenjem creva gospođe Merkel a sve u cilju povećanja prometa metaboličkih preparata zdravom ishranom posustale farmaceutske industrije, učinile su da se vratim kući tek posle dugih osam meseci bavljenja u ukrajinskom podzemlju. Uspešno obavljen zadatak vratio me je mirnom životu u londonskim maglama i rutini dnevnog lekarskog posla. Pomalo postiđeno priznajem da su me neočekivane špijunske obaveze odvojile od razmišljanja o mom dragom prijatelju Šerloku Holmsu. Stoga me je podsetnik prijatno iznenadio obaveštenjem „6. jan., Holms rođ.“ Znajući za Holmsovu tehnološku konzervativnost, već neko vreme sam se nosio mišlju da ga iznenadim posebnim poklonom. Ovo je bila odlična prilika koju nisam želeo da propustim.

Dvokolica se zaustavila pred poznatom adresom Bejker Strit 221b. Kiša je rominjala pa se sa zahvalnošću setih prodavca koji je insistirao na višeslojnom pakovanju mog poklona i propratnoj kupovini suštinski važnih maramica. Gospođa Hadson je veselo otvorila vrata. „Izvolite, gospodine Votsone! Baš mi je drago što vas vidim. Uđite, uđite, nemam vremena! Pripremam tortu, znate.“ „Da li je gospodin Holms kod kuće?“ „Naravno! Ne izlazi još od izbora, evo mesec dana nije mrdnuo iz kuće. A ni posetilaca nije imao. Već počinjem da se brinem.“ Odložio sam kišobran i propratnim „da, da“ rečima ispratio objašnjenja gospođe Hadson o detaljima važnim za pravljenje dobre torte dok sam se peo uz stepenice.

Kucnuo sam pažljivo na vrata poznate sobe. „Konačno! Napred!“ začuo se gromski Holmsov glas. Ušao sam, pažljivo unoseći poklon. „Vi ste, Votsone! Nadao sam se poslu… Ali odlično, odlično što ste svratili!“ „Ne mogu da shvatim, Holmse, da nemate posla već mesec dana, kako mi je rekla gospođa Hadson.“ „Kako? Elementarno je to, dragi moj Votsone. Bili su izbori! Ko je sada Morijarti? Da li onaj stari? Možda ipak neki novi? Ne zna se još uvek, i to vam je sva nevolja demokratije: dok shvatimo ko nam radi o glavi, već je kasno, novci su pokradeni, a stižu i novi izbori…“ Dok je govorio, Holms me je gledao oštro i ljubopitljivo, kao da samim pogledom iznosi redom jednu po jednu tačku svih nepravdi koje smo sproveli nad ukrajinskim narodom. „No, nije bitno, konačno! Sedite, sedite! Bilo gde, slobodno pomerite papire, nisu važni. Čaj! Čaj, gospođo Hadson, čaj! Šta vam je to, Votsone?“ „Poklon, naravno. Srećan rođendan, Holmse!“, rekoh. „Izvanredno, Votsone, setili ste se… da pogledate u podsetnik, rekao bih, ali sve to nije važno. Hvala!“

Dok je Holms kao malo dete trčkarao oko poklona i otvarao ga uklanjajući kinesko-britanske slojeve, gospođa Hadson je donela čaj i zgodne male kolačiće. Dobra gospođa Hadson će se ozbiljno razboleti tek kada ne bude imala zgodne male kolačiće za goste, pomislio sam vragolasto. „Grom i kakao, Votsone, pa to je Samsung 2.0! Jeste li sigurni u njegovu svrhu, osim otimanja novca od ljudi čiji televizori sasvim dobro rade?“ „Za druge ljude nisam siguran, Holmse, ali za vas sam potpuno ubeđen da ćete biti veoma zadovoljni!“

Pošto smo zajedničkim snagama priključili novi televizor i podesili digitalne kanale, Holms sumnjičavo primeti: „Vrlo dobro, Votsone, ali zbog čega je tačno ova slika tako neophodno bolja u odnosu na prethodnu? Rekao bih da zaista nije, pošto BBC emituje beskonačne reprize digitalno neobrađenih emisija, dok su ostale televizije obični robovlasnici radoznale dečurlije koja se amaterski poigrava programima za montažu, sa po nekim profesionalcem koji stiže da ispegla tek koju brljotinu?“ „Kao i obično…“, počeh. „ A posebno neobično…“ ubaci se Holms. „Da, a posebno neobično, u pravu ste, Holmse. Ali poenta mog poklona nije gledanje televizije, već upravo ovo“, slavodobitno rekoh, vadeći iz džepa fleš drajv. „Šta je sad to?“, upita Šerlok, nimalo impresioniran. „To je digitalno obrađena verzija vašeg omiljenog filma Tačno u podne, koju ćemo sada odgledati uz čaj i izvrsne kolačiće gospođe Hadson!“ „Nije moguće!“, Holmsove oči se razrogačiše u neverici. „Sjajno, Votsone, na sve ste mislili. Puštajte odmah!“

Pustio sam film. Priča o moralnim dilemama šerifa u ostavci, rastrzanog sa jedne strane ženidbom i posledičnim stanjem sistematske krivice, a sa druge strane poučnom nezainteresovanošću okoline da se intitucionalizovano formira (i, konačno, odraste) u vremenima ozbiljne krize tokom koje se društvo olako raspada na skup sebičnih i slabih jedinki spremnih da trpe jaram tiranije, koja se razrešava ličnom energijom u velikom sheriff ex machina finalu, postala je Holmsova slaba tačka od vremena nesrećne epizode sa Irenom Adler. Stoga nije za mene bilo iznenađenje što je Holms gledanje filma (u digitalnom obliku mnogo jasnijih kadrova i oštrijih ivica) počeo očigledno zagledan u ekran ali i samog sebe. No, na moje veliko iznenađenje, kako je film odmicao tako se Holms sve više naginjao ka ekranu, kao da je uočavao nešto što mu je do tada izmicalo. Konačno, posle sat i petnaest minuta, tokom čuvene scene prikazane na donjoj slici Holms je skočio iz svoje fotelje, gromko uzviknuo „Ha!“ i skočio ka računaru.

Teško je opisati sledeće događaje: Holms je naizmenično otvarao i zatvarao programe, prelistavao encilkopedije, zatvorenih očiju nerazumljivo mrmljao sebi u bradu, potpuno nezainteresovan za puškaranje i posledični filmski hepiend. Konačno je sledilo još jedno, pobedonosno „Ha!“ kada se umoran i oduševljen, skljokao nazad u fotelju i zapalio lulu.

Poznajući svog prijatelja, dao sam mu nekoliko minuta da počne da objašnjava. Uzalud, Šerlok se samozadovoljno osmehivao i pušio. Konačno, u jednom trenutku me je izdalo strpljenje: „Šta…“, ali je tada Holms prekinuo.

„Digitalna televizija je zaista izvanredan pronalazak, dragi moj Votsone. Štaviše, moja zahvalnost zbog rođendanskog poklona je sada znatno veća nego pre gledanja ovog filma. Dugo sam vas držao u neznanju, dragi prijatelju, i sada je vreme da tome dođe kraj.“ Šerlok je zaćutao, dok sam zapanjeno gledao u njega otvorenih usta.

„Vi ste, podozrevam, došli do nekih svojih zaključaka o tome zbog čega me je baš ovaj film toliko interesovao svih ovih godina. Možda ste povezivali Kejnovo venčanje sa mojim osećanjima prema Irini Adler, ili u mojoj višegodišnjoj usamljenosti i korišćenju mojih umeća za prikrivanje društvenih nesposobnosti nalazili još neke paralele sa situacijom u kojoj se našao šerif Kejn? Ne morate odgovoriti, dragi prijatelju, vaše sklanjanje pogleda govori više od bilo kakvih reči. Iako mi nije pravo zbog toga što pokušavate da me povežete sa tako prizemnim osećanjima, ljutnji nema mesta. Vreme je da vam, posle svih naših avantura, objasnim ovu malu tajnu. Film Tačno u podne je, kao što je poznato, sniman sa idejom da se odvija u takozvanom realnom vremenu: radnja filma počinje oko 10:35 pre podne i završava se odmah posle podneva, što se uklapa u 85 minuta trajanja filma. Takođe, znamo da se događaji odvijaju u gradu pod imenom Hadleyville, u američkoj državi Novi Meksiko (koji tamo, svakako, ne postoji), što znači da nije sniman u nekom konkretnom gradu, već na lokacijama u Los Anđelesu. Ja od ranije znam da je tačna lokacija na kojoj je gornja scena snimana određena geografskom širinom 34,15 stepeni severno (i nebitnom geografskom dužinom, do čega ćemo kasnije doći). No, ono što u filmu nije rečeno jeste datum tokom koga se radnja odvija. I to je, dragi prijatelju, pravi razlog za moj stalni interes za ovaj film. Konačno, zahvaljujući vašem izvanrednom poklonu, ne samo da znam datum odvijanja radnje, 26. jun 1898. godine, već znam i da je taj datum pogrešan!“

Bio sam u šoku. Gledajući Šerloka sa nevericom, promucao sam: „Tokom svih ovih godina, Holmse, video sam razne demonstracije vaših neverovatnih sposobnosti, ali vas sada zaista molim da obe vaše tvrdnje odmah objasnite, jer nikako ne mogu da ih prihvatim zdravo za gotovo!“

Razdragani Holms reče: „Ahhh, ponovo igramo istu igru, Votsone. Vi ne verujete, ja objasnim, onda se vi razočarate. No, dobro, dobro. Objasniću, ali vas molim za malo više oduševljenja na kraju priče!“ „Neka bude tako“, rekoh i dalje sumnjajući u Holmsovu apsurdnu tvrdnju.

„Pedesetih godina dvadesetog veka, kada je sniman ovaj divni film koji ipak sadrži, videćemo, popravljivu manu, filmovi su snimani sa idejom. Boljom ili lošijom, nije bitno, važno je da je autor koji snima film – režiser – počinjao snimanje ne iz potrebe da zaradi novac, već da bi realizovao ideju koja ga drži noćima budnim, koja mu ne da da jede, koja ga iznutra izjeda i tera napred. Tačno u podne je takav film, koji je zbog sjajne realizacije pravedne (pomalo i subverzine) ideje zasluženo postao deo umetničkog nasleđa SAD. Takođe je na čast režiseru da scenu venčanja ne smešta u crkvu već u opštinu, uprkos neprijatnim holivudskim godinama lova na komunističke veštice, čime zaista hrabro iskrivljuje stvarnost u korist sopstvenih uverenja. No, da se sada ne udaljavam previše od teme, rekao sam: u filmu postoje jasni znaci koji pažljivom posmatraču otkrivaju datum radnje filma. Pre svega, videli smo u filmu venčanje i punu crkvu. To znači da se radnja odvija u nedelju. Dalje, u sceni kada železničar prima telegram…“, tu Holms zastade i premota film na scenu sa sledeće slike:

„…na kalendaru se jasno vidi broj 26. Ali kog meseca, koje godine? Jasno, radnja filma se odigrava posle 1888 godine. Vidim po vašem izrazu lica, Votsone, da ne razumete. Pogledajte scenu kada braća Miler ulaze u grad.“

„Vidite natpis na zgradi? Događaji mora da se odvijaju posle 1888. godine koji je na zgradu postavljen. Dalje, u maršalovoj kancelariji na zidu je okačen plakat  sa natpisom WAR IS DECLARED.“

„Upravo sam to proverio u enciklopediji: jedini rat koji je u to vreme objavljen bio je Špansko-američki rat, započet 25. aprila 1898. godine. Konačno, te godine jedini 26. dan u mesecu koji je istovremeno bio i nedelja jeste bio 26.jun. Kao što vidite, Votsone, stvar je prosta, takoreći trivijalna.“

Nisam mogao da verujem. „To je uistinu zapanjujuće, Holmse. Ali… pošto je sve nesumnjivo tako kako ste opisali, otkud vam ideja da je taj datum pogrešan?“

„E to, dragi moj Votsone, jeste zanimljivija stvar. Tokom filma ste nesumnjivo primetili časovnike na zidovima. Vi ste u njima verovatno videli samo nekakav režiserov lajtmotiv, ili način da nas obavesti još koliko minuta ostaje do odsudnog obračuna nagoveštenog još u samom naslovu. Nesumnjivo ste u pravu, ali ti časovnici pokazuju mnogo više od toga. Pogledajte gornju scenu na železničkoj stanici, vreme je 10:36. No, u kasnijoj sceni u opštini vreme je 10:34!

„Ovo nam govori da je u tom gradu opština aljkavo radila, da njen časovnik nije prikazivao tačno vreme – o čemu je železnica od samih početaka strogo vodila računa. Čim je tako bilo, dolazimo do veoma važnog zaključka: tačno podne iz naslova filma mora biti pravo lokalno podne – zbog čega nam geografska dužina mesta nije važna – još uvek nedirnuto zonskim podelama i administrativnim korekcijama. A šta nam to govori?“

Gledao sam razgoropađenog Holmsa bespomoćno. „Govori nam“, nastavi on strogim, učiteljskim glasom, „da se obračun desio onog dana kada je podnevna senka bila, kako se jasno vidi, nešto veća od polovine visine predmeta koji je formira. A to nikako nije mogao biti dan u okolini letnje dugodnevnice, jer su u podne tih dana na geografskim širinama od tridesetak stepeni senke nekih četiri puta manje od objekta koji ih proizvodi! Tačan datum prikazan na slici  sam izračunao na osnovu tačnog odnosa dužine senke i visine šerifa Kejna (0,52). To je 4. septembar, što se i uklapa sa podacima o tome da je ovaj film sniman u kasno leto i ranu jesen. Tako da, ali 26. jun nikako. Na kraju krajeva, ako su digitalni tehničari uspeli da stari film ovako lepo restauriraju, neka im bude u pameti da u narednom pokušaju promene broj 26 u 25, jer bi tako film mogao da se odvija realnijeg, 25. septembra. To bi bila opravdana korekcija, digitalna pomoć velikom rediteljevom trudu uloženom u pravcu realnosti radnje – upropašćenog nepoznavanjem fizike.“

Ostao sam bez teksta. Srećom, baš u tom trenutku je gospođa Hadson pokucala na vrata. Holms ih brzo otvorio, i u sobu je ušla sjajna torta.

Pa ipak, dok smo jeli tortu, nije mi izmakao trenutak u kome su misli Šerloka Holmsa ponovo odlutale. Nesumnjiva tuga u pogledu govorila je da mu se u misli opet vratila neprežaljena Irina. U tom trenutku Šerlok se trgao, pogledi su nam se sreli i samo tada, prvi i poslednji put u životu, Holms mi je namignuo.