Drvo iz zida

Veća fotografija je ovde. Na fotku sam naišao u arhivi svojih digitalnih početaka, što je akcija koju ću tek preduzeti sad kad sam najzad zamenio diskove u mašini i opremio se skladišnim kapacitetom koji bez po muke može da primi moju kompletnu arhivu.

Uglavnom, priča je blesava da blesavija ne može biti. Posle koncerta ADZNM “Gusle” iz Kikinde u pozorištu “Toša Jovanović” u Zrenjaninu 23. aprila 2004. godine (još malo pa deset godina!), čekao sam pored zidića prekoputa tehničkog ulaza u pozorište, na kraju ulice koja vodi od vodotornja ka onom parkingu pored starog Begeja, vizavi onog što se nekad zvalo Dom omladine. U rukama sam imao svoj Canon G2, kojim sam tek učio da baratam jer sam ga imao manje od mesec dana. Još uvek sam bio fasciniran time što duge ekspozicije mogu da idu čak do 30 sekundi (ili beše 15? ne sećam se više!), za razliku od prethodnog Canona A100, mog prvog digitalca, koji je imao maksimalnu ekspoziciju od jedne sekunde, što je često bilo nedovoljno za ono što sam voleo da radim.

Sa druge strane zidića je bio mrak, a sa velikog zida na drugoj strani dvorišta, prilično blesavo, crvenkasto je svetlio jedan usamljeni prozor. Stavio sam fotoaparat na zidić, stavio ekspoziciju na četiri sekunde, pažljivo odapeo – i dobio žućkast snimak koji tada još nisam mogao da analiziram na sitnom displeju tog aparata. Igru sam završio jednom jedinom ekspozicijom, uto je utovar opreme bio završen i valjalo je krenuti kući.

Tek kad sam došao kući, imao sam šta da vidim: neposredno levo od tog svetlog prozora, na nivou prvog sprata, drvo je raslo iz zida. Ta scena ispade nehotični, bizarni dokument koji nije imao presedana u mom foto-opusu dugo vremena.

Nažalost, tada još uvek nisam počeo da slikam u RAW režimu i dinamika na slici je kukavna, a svaka iole ozbiljnija obrada dovodi do prevelike distorzije (JPG + Photoshop = patnja), pa se glavni objekat slabo primeti na slici. Patio sam se da obradim fotku kako treba, obraćao se kolegama za pomoć, nalazio neka leva rešenja. Kvadratni izrez sam izveo sada po prvi put – i izgleda da funkcioniše dobro. Uspravni  izrez mi se ne dopada, a osnovni vodoravni kadar, pa i skraćen, previše je zakrčen.

Ova fotka je pomogla, ako nije bila i presudna, da konačno pređem na RAW format slikanja. Nikad se više nisam vratio na JPEG, osim u dva navrata koji su nebitni za priču. Prednosti slikanja u RAW formatu, bez obzira na potrebu za obaveznom potonjom obradom u digitalnoj fotolaboratoriji, neuporedive su u odnosu na ograničenja koja postavlja JPEG format kao početni u obradi.