Nema više. Otišlo je.

Nisam verovao da ću ovaj lament morati da pišem pre nego što dođe vest da je On otišao na Neko Bolje Mesto. Nažalost, otišao je, a da je još uvek među nama. Baš da ne lajem kuda je otišao…

Postoje ljudi koji su učinili toliko mnogo da je nemoguće u malo reči, nekoliko slika ili, u ovom slučaju, štogod muzike opisati veličinu tog dela. Katkad Onaj Odozgo takvim ljudima podari dug život, dovoljan da mogu da se osvrnu i pogledaju daleko za sobom kako bi sagledali svoje delo i uživali u njemu, predajući ga svetu i nadajući se da će doći neko novi da nastavi to delo. Međutim, katkad se sudbina gorko poigra sa takvim ljudima, pa njihove godine ne budu ozračene dostojanstvenom starošću i činom spokojnog odlaska kada za to dođe vreme, već petparačkom lakrdijom u kojoj poštovanje ustupi mesto tuzi.

Kada se desi tako nešto, u posmatraču se često rodi sažaljenje. A to je strašna i zla emocija, jer kada počneš da sažaljevaš nekog, ti ga zapravo odbacuješ. Upravo se to desilo meni ovih dana. Boli me što to moram da priznam: osetio sam sažaljenje prema čoveku koga sam decenijama poštovao kao učitelja i najboljeg gitaristu bluesa.

Thrill is gone.

Verujem da će neki reći da se foliram, ali baš me briga za to: na ivici suza sam.

Postojalo je sviranje gitare koje nije moglo da se objasni. To je sviranje kojim je B. B. King stvarao emociju koju niko drugi nije mogao da ponovi. Pazi ovako: u prošlom životu, svirao sam gitaru. U vreme kad sam bio rutinski usviran, mogao sam da ponovim sve i ton ovog sviranja. Umeo sam i mogao da dam i ono nešto tom sviranju, da dodam blues. Ali to ni u snu nije moglo da zvuči ovako. Poznajem još mnogo ljudi koji sviraju mnogo bolje nego što sam ja svirao kad sam bio najbolji, neki od tih ljudi su pravi majstori. Ali niko ne može da odsvira ovo. Aktivno slušam muziku još malo pa četiri banke godina, kroz uši mi je prošlo ko zna koliko gitarista svih fela i kalibara, mnogi od njih su mi podigli žmarce uz kičmu, neki od njih su bogovi među nama. Ali niko nije odsvirao ovo.

Ovo je mogao samo B. B. King.

A onda, pre oko nedelju dana, pročitam vest kako se veliki muzičar, danas star već 88 godina, obrukao na koncertu u Sent Luisu, gubeći se u dementnom delirijumu nasred scene. Počelo je tako što se pogubio u “kontaktu s publikom”, petnaest minuta drkeljajući “You Are My Sunshine“, nakon čega skoro 45 minuta nije svirao ništa. Publika je negodovala, neki su dobacivali pogrde ka sceni, a neki čak napustili salu. Onda se, tobože, starac pribrao, pa je odsvirao nešto malo i to je bilo to.

U afektu želje da sa nekim podelim gađenje zbog saznanja o tom dešavanju, napišem komentar oldvejverima, svojim drugarima po muzičkom senzibilitetu sa kojima već dvadeset godina razmenjujem ideje i iskustva o muzici:

Nema dostojanstva.
Još na prethodnim Crossroads festivalima, pitao sam se šta je bilo potrebno da povlače BB Kinga kao cirkusku atrakciju. Njegovo poslednje koliko-toliko (gledajući kroz prste) čestito pojavljivanje na sceni beše kad ga je Stevie Wonder pozvao kao gosta na onom koncertu povodom 25 godina Rock’n’roll Hall of Fame, u oktobru 2009, kad je već počeo da svira vrljavo i po inerciji, a ne po osećaju (u čemu je nekada bio bolji od bilo koga na svetu).
A sad ovo…
Pustite čoveka da mirno doživi svoj vek, jebote.

Peacock je podelio moje gađenje prema onima koji su krivi za ovo:

U pravu si. Ali gramziva dupeta ne misle tako.

A Efi je pravilno primetio:

A on se oseća odgovoran prema momcima iz Engleske zahvaljujući kojima je, kako sam onomad reče, svet čuo za sve bluzere. Da ne bi toga, lizali bi tanjire i svirali za otpatke kao i ranije. Da li je samo to razlog što pristaje ili i njega muče njegovi menadžeri ili je toliko radostan što može na pozornicu, ko bi ga znao.

Zbilja… Imalo bi šta da se kaže o tome, ali sad je kasno za to.

Tek juče je stigla objava iz PR službe koja po sceni vucara tog ojađenog i osramoćenog čoveka koji je nekada bio Kralj Bluza. Navodno, Stari je zaboravio da uzme svoj lek za dijabetes i loše kockice su se složile baš tokom nastupa. U saopštenju sledi neka vašljiva rečenica koju priručnici današnjeg upravljanja odnosima s javnošću (engrpski: tutorijali modernog PR menadžmenta) preporučuju kao standardizovanu putanju posipanja pepelom i brzo izvlačenje iz nemile situacije. Zapravo je reč o prostačkom i prekasno izvedenom manevru tipa “jebigica… gle vjeverica!”

Gde se dede jebeno dostojanstvo? Da mi je znati! Gospodo menadžeri, zasrali ste da niste mogli više da zaserete, majku li vam halapljivu… Kralja ste pretvorili u tužnu krpetinu. Verovatno niste planirali da ga živog sahranite, ali učinili ste baš to. Dabogda se zagrcnuli svakim dolarom koji ste na njemu takvom zaradili.

Ostavite čoveka na miru. Ostavite ga da potkraj života povrati makar tračak dostojanstva. I ostavite nas da sanjamo ono neuporedivo, magično, neponovljivo sviranje gitare kojeg više nema, ono koje je na volšebni način nalazilo prečicu do svačije duše.

The thrill is gone away from me
Although I’ll still live on
But so lonely I’ll be