Svakodnevno se susrećemo sa gomilom ljudi o kojima nemamo pojma ni ko su, ni šta su. Gledamo lica koja su zabrinuta, smeju se ili pate. Pokušavamo, ako imamo vremena i volje, da odgonetnemo šta se nalazi iza njih. Retko nam to uspeva; duša je sakrivena duboko u ljudima i tek oni posmatrači, najpronicljiviji, uspevaju da dopru barem do nekih tananih niti razapetih u svakom čoveku.
Onima koji, pride, znaju i da napišu pesmu o tome, i to dobru, skidam kapu.
Na album Hendra (2014) navukao sam se sasvim slučajno. Primetio sam krajičkom oka reklamu da na njemu gostuju dva vrsna muzičara, David Gilmour & Bernard Butler, no autora, Bena Watta, nikako se nisam mogao prisetiti. Već posle par pesama primetio sam da je Watt vrsni posmatrač ljudi oko sebe. Jedan je od retkih autora koji su u stanju da proniknu u unutrašnji život običnih ljudi. I da ga pretoče u stihove koji svojom iskrenošću i jakim emotivnom nabojem potpuno razoružavaju slušaoca.
Zbog toga je priča u ovoj pesmi prepoznatljiva i opšta: sredovečni junak pati za propuštenim prilikama, osvrće se na svoj monotoni život i nada se da će ga promeniti. Inspiraciju je našao u životu svoje sestre koju je život šamarao. U trenutku kada je uspela da se sredi, otvorila je sopstvenu malu radnju koja se zvala “Hendra” (na keltskom Cornish narečju ova reč ima značenje “dom”), a potom se razbolela i umrla.
Albumom dominira smirenost & refleksivnost, ali sadržaj nije metiljav i dosadan. Pomenuti par vrsnih gitarista prisutan je samo da bi još više naglasio kompletnu atmosferu. Kao finalni proizvod dobijamo slojevit, moderan folk/rock album neobičnog zvuka, sa puno elektronike koja ni malo ne narušava konzistentnost.
Ništa nije prepušteno slučaju, o čemu svedoči i ovaj vizuelno vrhunski klip koji prati naraciju pesme. Za taj rad je zaslužan Mark Cousins, poznati irski režiser & filmski kritičar.
To je život – nepredvidljiv i često nezgodan. Ali, istovremeno, i lep.