Utovar nedeljom, 8. jun

Evo da vi se javimo da smo dobro i zdravo kojei vama želimo a kako ste vi jeli snajka ozdravila kaćetenam doći u gostima

Trendovi su jasni: ovako će kroz dvadeset godina započeti pismo u kojem će se naći i pasus sa molbom “ako bi mogo zaovin mali dadođe posle ferija davidimo da mu sredite onaj doktorat košto ste prošle godine sredili malom od ujninog brata i ne brinite biće opet dva teleta mićemo istranžirati avi samo dojete da uzmete“. Ne treba reference, ne treba kriterijum, ma ne treba ni da ste pismeni: ako imate koga gde treba, napisaćete naučni rad na temu “Uticaj kamena za oštrenje na rad kose u ograđenim livadicama u ruralnim krajovima krajevima sa primerom one male zaravni više pojate, između dedinog hrasta i hidrofora”, a spektralnu analizu kauzaliteta sinodermijskih tendencija će već predložiti mentor (samo da se vrati sa studijskog putovanja u Šišatovac) i vaš doktorat će postati važeći i bez referenci. Ma kakve crne reference za jedinstven naučni rad! Na kolena, odmah!

Za to vreme, vaša deca će čamiti po nekim državnim, bolonjom zagađenim fakultetima, bez osobito jasne ideje gde da apliciraju stečeno znanje kada ga jednog dana prekriju diplomom. Nećete imati novca da im date da pobegnu preko bare, oni neće znati gde da ga zarade i njihova sudbina će na kraju biti ista kao što je bila i vaša. Sve slike se ponavljaju (osim rata, srećom – prošlo je tek dvadeset godina, nije dovoljno za novi) i vama nije jasno kako je to moguće. Radite neki besciljni posao, kapu vam kroje neki mali ljudi, vaši prijatelji zaziru od vas jer se plaše da ćete tražiti pozajmicu od njih, uskoro će dvanaesta registracija vašeg auta i vi pojma nemate kako da je platite. Duboko ste zamišljeni i iz letargije vas prenu kolege koje su već krenule kući s posla.

U vama se javlja poneka pomisao koju ne izgovarate naglas, jer se opet plašite da zidovi imaju uši (imaju, naravno, a imaju i oči i nos i jezik i još svašta imaju). Nervozno se smeškate dok se ljubazno javljate komšijama, premotavate neke slike od pre mnogo godina i tek sad ih razumete, jer danas znate da postoje institucije koje preživljavaju sve kontekste. Kršite prste čim zatvorite vrata za sobom, prelistavate današnji dan u sećanju, pitate se da li ste negde pogrešili i da li je sve baš tako bezazleno, kako u TV dnevniku u pola osam kažu da jeste, ili je stvarnost samo pastelom obojeno ogledalo nečije ideje o upražnjavanju vlasti.

I tada, samo na trenutak vam se javi još jedna misao. Međutim, samo jedan trenutak pre nego što postanete svesni te ideje, čas pre nego što biste mogli da je artikulišete, na TV aparatu koji ste po inerciji uključili kreću reklame koje su oko 20 dB glasnije od osnovnog programa, vi se trgnete i nastavite da držite pogled uperen u ekran. Hipnotisano gledate u nasmejanog deku koji je upravo potpisao dužničko ropstvo u svojoj banci kako bi unučetu kupio tobogan od kineske plastike i bicikl od kineskog aluminijuma i tako obezbedio detinju arhetipsku ljubav (ona nije kineskog porekla, već germanskog). Kroz glavu vam prođe slika detinjstva, ona u čijem prvom planu je vaš deda koji montira vašu prvu ljuljašku, postavlja vas na nju i strpljivo vas odgurkuje vascelo popodne. Trgnete se posle neke nove reklame, pogled vam padne na špil neotvorenih koverata koji stoje na stolu, uzdahnete duboko i krenete da vadite i slažete račune kako biste ih platili onlajn.

Jer bože moj, vi ste dete informatičkog društva i sve je lako. Sve je lako, a najlakše je zaboraviti. Najlakše je zaboraviti o čemu ste to maločas razmišljali. O čemu ste maločas razmišljali nije važno, uostalom. Uostalom, ako je važno, svakako ćete se setiti na vreme.

 

Kažu da nam je voda zagađena… Sve se nešto mislim da je najzagađenije onih 70% u ljudskom organizmu.

Davno su nam rekli da je napad najbolja odbrana. Samo što nisu rekli kakav napad.

Vredelo je doživeti ovu godinu u zemlji Srbiji, makar zarad tog prosvetljenja. Razjasnilo se, napokon: najbolji napad je odbrana od izmišljenog napada. Pokušajte da, naprimer, kad nastane ona tišina u razgovoru, kad niko ne zna kako da nastavi, a ne bi da prvi menja temu, podviknete “Tišina tamo!”.

Šta kažete, kakav efekat!

A evo nama još jednog prosvetljenja:

Svi imaju granice. Samo neki ne znaju gde su im!

Imate li makar načelnu ideju koliko se podataka valja Mrežom? Koliko se sadržaja generiše svake sekunde? Pogledajte ovde: The Internet in Real Time.

Ovo će vam možda pomoći da dokučite ideju o digitalnom dobu. Nekima od nas je pomoglo da dokučimo ideju o digitalnom smeću.

– Zašto su ružne devojke bolje u krevetu od lepih?

– Misle da im je zadnji put!

Šta mislite da otovorimo konkurs na temu “najluđi tekst ispod slike”? Hoćete li da pokušamo?

Pilot pokušaj?

[smisli tekst ispod slike]

U slučaju da ste stidljivi ili vam je slava pobednika već udarila u glavu, nemojte predlog teksta ispod slike slati kao komentar ispod ovog priloga, već kao SMS na broj 1003, sa bilo koje mreže mobilne telefonije u Srbiji.

– Čime se baviš?

– Upisao sam doktorske studije na Megatrendu. A ti?

– Ja sam inženjer medicine.

– Daj, ne zezaj, to ne postoji.

– Ali, ti si prvi počeo…

Predlog za čitanje, ne mora razmišljanje: ovo je crtica nostalgije za onim vremenom kad je sve bilo naglo prekinuto, uključujući i rock’n’roll. Stražarni lopov – Dragi moj kume.

Kod tebe nije nikad bilo „hoćemo“, nego uvijek „ovako ćemo“. Sjećaš se kad si ono jednom naletio na Štulića u Mesničkoj. Nisam mogao vjerovati… ne samo da si ga nagovorio da ode u Tingl Tangl na piće, nego je tamo morao pročitati i tvoje pjesme, a na kraju ti ih je morao i otpjevati na uho da čuješ kako bi zvučale da ih izvodi Azra…

S pravom sam nezadovoljan. Sa ekonomijom još i više!

 

Ako sebe vidite kao bespomoćne i nedelotvorne, jamačno ćete sebi stvoriti despotsku vlast da nad vama gospodari. Mudar despot će, stoga, usađivati svojim podanicima svest da su bespomoćni i nedelotvorni.

Frenk Herbert

Još malo političke esjistike za ljubitelje sage o perverznom politikantskom bitisanju, u perspektivi činjenice “Hvala ti, Bože, na ovom čudesno korisnom potapanju”: Branko Nedeljski – Pad Aleksandra Vučića.

…Nekome će ovo možda zvučati čudno, ali ne bih voleo da sam u koži Aleksandra Vučića. Ni sada a posebno ne u bliskoj i(li) daljoj budućnosti kada sav njegov “opijum” izgubi svoje dejstvo. Jer tada… tada Vučić više neće imati kuda da pobegne. Osim ako možda dobije neki “bratski” azil u maniru Mire Marković i sina joj, ali to je već priča za sebe. Njegovi sadašnji obožavaoci pretvoriće se, slutim, u njegove najveće neprijatelje. Pretvoriće se u izneverenu i besnu rulju koju čak ni on više neće moći da pravi budalama. Rulju koja će, u maniru naknadne pameti, najzad shvatiti da je car go.

Ako vam je još uvek do razmišljanja, predlažemo da promislite o posledicama po receptu “kad budem bejah bio bivši”, setite se kako je prošla doktorka Elena Čaušesku i nadajte se da će rulja u Srbiji biti manje svirepa kad shvati čemu je poslužila.

 

 

 

Nema ovde više manjih zala, nestalo, ostalo samo L, XL i XXL.

Ako su vam snovi dovoljno veliki i ako ih sanjate dovoljno snažno, doživećete dan da počnu da se ostvaruju.

Uh, čekaj malo. Jeste da na kraju ostavljamo mesta za pesničke vedrine, ali sad smo baš preterali. Da ispravimo.

Ako su vam snovi dovoljno veliki i ako ih sanjate dovoljno snažno, doživećete neprijatnost kad vas šef probudi i zatraži od vas da se umijete, a potom se vratite na posao. Pogotovo je nezgodno ako ste skloni hrkanju – onda preko kazne zbog spavanja na radnom mestu ide i red blamaže među kolegama.

E, zato se odmorite danas: nedelja je i red je da pustite mozak na pašu, a mišiće na neku meku površinu. Priuštite sebi sat vremena slatkog dremuckanja posle ručka, a zatim napravite negde barem hiljadu koraka. I odmah ćete se osetiti bolje.

Prijatan ručak vam želimo!