Veća fotografija je ovde. Postoji osećaj koji se iskustvom stiče i prepoznaje: najlakše se opisuje kao “fotografija koja samo čeka da se desi”, mada bih ja to radije opisao kao razvijenu veštinu prepoznavanja kadra u nekom sasvim uobičajenom okruženju. Jer, najzad, dokazano je da sve može da bude zanimljiv kadar, samo ako umeš da prepoznaš način da ga privedeš drugom posmatraču. U tom svetlu, fotografija je medij za komunikaciju, a ne samo predmet nečijeg izražavanja vizuelnim jezikom. Tako je bilo i ovog puta: prosto, napenalila mi se scena i morao da podignem objektiv i pritisnem okidač. Obaška, ove glavice maka su se zatekle u mom pogledu u času kada je sklop popodnevnog svetla ispao skoro-pa-savršen i nisam imao kud.